Vladimir Kolarić
MIR
Konji se krote na
jedne, a ljudi na druge načine, mnogobrojne, i sa našeg ljudskog stanovišta
daleko složenije. I cela stvar je u tome gde ste vi u tom sistemu kroćenja i
kako to motivišete, što je zapitanost koja nas, kada uopšte postoji, vodi
različitim putevima, sve do buđenja savesti i, eventualno, preumljenja.
I kanski laureat,
turski film „Zimski san“ (Kis Uykusu; Winter Sleep, 2014, režija Nury Bilge Ceylan) se bavi upravo onim najvažnijim pitanjima našeg
trenutka, a koji se tiču traganja za razlogom zbog kog živimo zajedno i
odgovora na pitanje o tome šta dugujemo jedni drugima. On to čini oslanjajući
se na prozu Čehova, sa odjecima u Turgenjevu, i na dominantni motiv „oblomovštine“.
Aktivacija ovog privilegovanog motiva ruske klasične proze u turskom koliko i u
kontekstu današnje Evrope je verovatno najveća vrednost ovog filma, čije
konsekvence nisu samo idejne i estetske, već i direktno političke.
Ovo je takođe film koji
u jednom vremenu krize ličnosti i krize zajednice postavlja pitanje i o
istinskoj, ne samo moralnoj nego i „ontološkoj“ odgovornosti umetnika i
intelektualca, koja se tiče prirode njegovog odnosa prema stvarnosti, odnosno
njegovog viđenja o tome šta je istinita stvarnost i na koji način je ona povezana
sa stvaralaštvom i mišljenjem, ali, zašto da ne, i delatnom praksom.
U domenu filmskog
jezika ne osobito značajan, ovaj film ipak podseća na onu tendenciju „zlatnog
doba“ evropskog autorskog filma, usmerenoj ka filmu posle čijeg gledanja se
osećate kao da ste pročitali roman. Naravno, status filma kao autorskog
određuje pre svega postojanje autora, snažne stvaralačke ličnosti, a ne tek
puka namera da se pravi „autorski“ film prema već zadatim, i ideološki
neminovno instrumentalizovanim, kodovima. Ovaj film ipak ima svoju vrednost,
makar i kao tek „heurističku“, usmerenu ka nadahnuću, ohrabrenju, otvaranju,
primeru da se i dalje mogu snimati ovakvi filmovi, filmovi za zrele ljude, one koji
bi hteli ne samo da pasivno primaju, nego i da se hrabro angažuju i suoče, najpre
sa samim sobom, svojim niskostima i nedoraslostima, pa onda i sa drugim
ljudima, svojim bližnjim, pa zatim i sa celim svetom, ne mireći se ni sa jednom
od postojećih i „oktroisanih“ zadatosti. To je više nego dovoljno u sumornom
kulturno-političkom kontekstu današnje Evrope, sve zatvorenije za ideje mira,
koje ovaj film, makar i u smislu umetničkog i kinematografskog izraza ne posebno upečatljivom
vidu, svakako nosi.
Нема коментара:
Постави коментар