NIČIJE DETE (Vuk Ršumović, 2014)

Vladimir Kolarić

 

VUK JE BIO BOLJI

 

Teško je pisati o filmu koji je tako aklamativno prihvaćen i oko koga je, kako se čini, postignuta saglasnost sasvim različito estetski, poetski i ideološki orijentisanih subjekata naše, i ne samo naše, filmske scene. Tu je na probi vaš stav i vaš sud, kao i samo vaše pravo na sopstveni stav i sud, a u osnovi vaš kredibilitet i vaša energija da se za to pravo, kao i za svako drugo pravo, sami izborite. Autentična misao zazire od pevanja u horu, ali se isto tako ne plaši saglasnosti i zajedništva, tamo gde oni nisu pretnja njenoj autonomiji, odnosno gde su ta saglasnost i to zajedništvo autentični a ne (samo)nametnuti, proizvod slobode, a ne kalkulacije i straha.

Kako su stav i sud logički pojmovi. čini se da bi od logike nekako trebalo i početi. Logička matrica filma „Ničije dete“ Vuka Ršumovića je bazirana na prilagođavanju dominantnim trendovima fondova i festivala koji formulišu vrlo precizne kriterijume za kreiranje (novo)evropskog kinematografskog mejnstrima. Ti kriterijumi počivaju na vrlo precizno definisanoj ulozi i funkciji kulture i umetnosti u izgradnji novoevropskog projekta, gde pitanja identiteta (konstrukcija identiteta, transidentitet) imaju povlašćeno mesto. Kako jezik nije neutralno sredstvo iskazivanja već formiranih, samih od sebe nastalih ideja, dakle nekakvih imaginarnih rastelovljenih apstrakcija, ti kriterijumi, ekspilicitni ili što je češće implicitni, zadiru ne samo u domen ideja i ideologije nego i u domen estetike, poetike i jezika. Odricanje od narativnosti kao procesa, sižejnosti kao koncepta i ikoničnosti kao smisla su stoga važan segment ovakve logičke matrice, bar koliko i (podrazumevano) tretiranje problema identiteta u smeru kreiranja evropskog čoveka kao čoveka sveta, što je samo novoevropska varijanta neprolazne ideološke tendencije legitimizovanja partikularne vrednosti kao univerzalnog načela. Fikcijsko-narativni identitet igranog filma se umesto poetskom logikom legitimizuje logikom stvarnog (istinita priča! vizuelno-narativni diskontinuitet!), pri kojoj se sama stvarnost, naizgled magijski, bez poetsko-estetskog posredništva, transformiše u alegoriju (život je težak!). A takva poetika je poetika nužnosti a ne slobode, nemoćna pred stvarnošću na koju se poziva i kojoj robuje, i baš kao takva odgovara manipulantima i vlastodršcima kog god vremena-prostora i koje god boje.

Naravno, ovo je legitiman poetski, estetski i ideološki izbor, i on sam po sebi ne govori ništa loše o konkretnom filmu. Ipak, dobro je da (još) postoje bioskopi, pa da film možete gledati okruženi takozvanom običnom publikom, a ne premijernom, festivalskom ili novinarsko-projekcionaškom. Bez demagoškog pozivanja na „glas naroda“, u takvom jednom, zdravom bioskopskom kontekstu, gde posle projekcije gledaoci sebi i drugima imaju potrebu da razjasne i opravdaju beskrajnu dosadu tokom gledanja jednog pripovedno neveštog, emotivno hladnog, vizuelno zatvorenog i intelektualno nepodsticajnog filma, čuh jednu sjajnu i sveobjašnjavajuću mini-recenziju, mladića koji na nedoumicu svoje devojke povodom kraja filma, odgovara otprilike „Pa eto, jurili su neku poentu“. I zaista, „Ničije dete“ spada među one filmove koje, ako vam ih neko makar i u najkraćim crtama prepriča, ili ako saslušate ono što autori na pres-konferencijama govore o filmu, nema ni potrebe da ih pogledate, jer već vam je sve jasno, a poruka je ionako preneta, pa mu sam film dođe kao višak. A to je, složićemo se, a i u školi smo učili, prilično loša dramaturgija.

I kako to već sa ovakvim logičkim matricama biva, priča o kontekstu je mnogo zanimljivija od priče o samom filmu, pa je pravo pitanje zapravo o prirodi ove „saglasnosti“ koje pomenuh na početku. Van svake konspirologije i ideologije, spinovanje javnosti, pre svega takozvane „stručne“, povodom ovog filma, kao i filma „Neposlušni“, to su dva recentna primera, govori o pokušaju „implementiranja“ baš određenih proverenih „kadrova“ a time i vrednosti, pred nastupajuću, i neminovnu, smenu generacija u srpskom filmskom mejnstrimu. Borba za pozicije, ukratko, a neka saglasnost onih koji bi da dele kolač, da ne kažem plen, je tu neophodna. Što će reći, bolje pakt nego rat, makar privremeno, a za rat ćemo lako, on je ionako uvek tu. Poricati sve ovo znači pristajati na, praksisovskim žargonom, "mistifikacije i dezinformacije" o tome kuda ide srpsko (i ne samo srpsko) društvo. Ali zbog čega bi to bio problem, istorija je ionako pitanje delegiranja, distribucije i redistribucije moći, pa je ovo samo jedan od manjih i nebitnijih rukavaca te večne ovozemaljske agonije.

Drugo pitanje o kom valja raspraviti je zapravo znatno važnije, s obzirom na to da ovaj film, već sam po sebi pripada onoj danas tako potentnoj tendenciji preispitivanja identiteta kao zapitanosti o tome šta nas (sve) oblikuje, i kao pojedince i kao kolektive. Jer ipak nam nije svejedno, ni nama koji nismo omirisali barut ni nama koji jesmo, ono finale, u kom bez imalo nazovi-herojske romantike prilično opipljivi meci lete oko glave tog sirotog dečaka (dečaka-vuka) koji je samo dopustio da drugi tragaju za njegovim identitetom, i koji kao takav krivice zapravo i nema niti je može imati, a što je nostalgija i utočište u koje bi svi donekle želeli da zagnjurimo, pre u beslovesnost i nemuštost, nego u odgovornost i slobodu. Varvarstvo kao smrt stila i jezika, rekao bi Radomir Konstantinović. I zato jedini tragovi tog stila i jezika i ovom filmu jesu njegovi glumci Denis Murić i Pavle Čemerikić, biseri koje valja oblikovati a da ne izgube sjaj. Da li to možemo, da li to ova kultura i ovo društvo može, imamo li energije da ti biseri ne završe na đubrištu ili na samozadovoljnom utihnuću? Teško je ovde i danas oblikovati se, uobličiti se, formirati, uspraviti se i zasijati, tamo gde razni žele samo da vas sladostrasno valjaju po blatu, i da vas drže dole, samo dole, u ne samo socijalnoj i psihološko-intelektualnoj, nego i u ontološkoj kaljuzi. Ali tu je i nada, u onome biti, postojati. Jer dok nas ima i dok jesmo, moćni drhte. Izgovorite reč, pokrenite se, dopustite onima koji sijaju da sijaju, da ispune kosmos sijanjem. Jer zašto bismo živeli, ako ne za to? Za konfor i apanaže, za sitnu sujetu i vlastoljublje? Ako ne, onda ovaj film uopšte nije tako loš, jer ipak kaže bar jedno: vukovi su ipak bili bolji.

Za kraj, krajnje neuobičajeno, ali takve su okolnosti, pre svega kao nadahnuće na putu koji nam (neminovno) predstoji, stihovi Jelene Švarc (u prevodu Zlate Kocić):

Mnogo snega napadalo je na srce,

Pukao, slomio se led, uz huk.

Iz duboke mračne napukline

Isplivao  suri Anđeo-Vuk.

Sav zagrcnut, zacenjen sav,

Zavija – mi li, vi li –

Obgrlismo se – celu vaseljenu

Zavijanjem smo obavili.

Zavijanjam združenim sprali

Klanice, zatvore, bolnice.

I miša sirotog u rupi,

Svakog bližnjeg, umrlog lice

I staricu u dvorištu, u šupi.

I uzdrhtala je žalost,

Zatalasala se tuga. Na smenu

I nečujna se radost

Nenadno, naglo prenu.

Anđele suri, Anđele-Vuče,

Zavijajmo sad na lunu bledu,

Nemoj me ostaviti samu

U ponoć sedu.