Pisati popularno, pisati o popularnom

Мој есеј објављен у часопису "Тиса", број 12, 2013.

Владимир Коларић

 

Писати популарно, писати о популарном

 

Иза предрасуда о популарној култури крије се много тога: стари али још помало живи академизам (као остатак грађанске културе), различити фундаментализми, омраза према капитализму и неповерење према могућности теоријски релевантне концептуализације и методског приступа популарном тексту, што почива на (опет) предрасудама о финкцији и дометима популарног текста, чиме се великим делом мешају циљеви и средства, и то у времену када је питање да ли говор о циљевима и средствима уопште има смисла.

У епохи дијалектике, популарни текст се сматра механицистичким; у енергетско-информационој ери сматра се аутоматским; у ери „креативности“ стереотипним – све у свему тоталитарним, репресивним и, следствено, тривијалним. Он укида највредније у модернизму (индивидуалност, побуна) а терцира најштетнијем и најопаснијем у њему (објективизација, ефемерност, атомизам). Популарна култура нас своди на нешто мање од људи, на „медијумску масу“, масу руковођену медијима и која је сама медиј(ум).

Али превиђа се једно: популарна култура више не влада душама, као што више не влада ни Америка ни либерални капитализам. Популарна култура је сировина глобалне (планетаристичке) идеологије, али је њена сировина и шездесетосмашка побуна, и левица-десница-центар и све оно што из неког разлога мислимо да је још живо, а заправо је део неке друге епохе. А популарна култура је била ствар новог, постреволуционарно-стабилизованог света и била је (и) ствар срца: према речима епископа Јована Ћулибрка, сви најбољи песници су отишли у популарну културу, па дакле више нису били потребни ни Сартр, ни Ками, ни надреалисти, а можда (замислите!) ни Маркс. Неповерење према њој је тако ствар идеологије (и као такво је легитимно) и ствар расцепа између срца и (раз)ума. Популарна култура је узела све, хтела све, а онда је умрла. Да ли? Али ми смо још ту, и ако стварамо популарна култура је део нас, и као таква она остаје избор. Рокенрол је слобода, побуна је правда, а љубав љубав. Да ли је икада било другачије?

Идеолошке критике популарног су ствар прошлости, и популарно је, као и популистичко (без обзира на Бепе Грила у Италији и покушаје редефинисања кроз сајбер-активизам) ствар прошлости, пуке флоскуле које још могу да имају вредност сировине, али тешко да имају вредност са становишта било енергије било информације.

Оно најважније може бити посредовано формама популарне културе, као и било којим другим. Заборавити на ослободилачки карактер популарне културе значи заборавити на ослободилачки карактер просветитељства, а то значи заборавити на ослободилачки карактер хришћанства. Она може нестати, али може и остати негде у нама, макар као „когнитивно несвесно“, несвесно (једне у саморегулишућем смислу схваћене) културе.

Онај за кога су ово исувише „тврде речи“ недоступан је миту (причи!), а питање да ли је доступан животу, или тек идеологији, или култури као идеологији. А то је сасвим мало, сасвим мало за сав распон људског бића, сав распон светова у којима живи и делује. О недостатку поверења у човека да и не говоримо.

Релаксирано мислити и писати, са дозом лепе скромности, то не мора бити тако лоше. Наравно, што важи само за оне који разликују духове. Има ли их данас? Који се на баве празним речима, јер хоће Реч.