недеља, 26. април 2015.

U ULOZI ŽRTVE (Kiril Serebrenikov, 2006)

Moj tekst objavljen u "Ruskom almanahu", br. 13, 2008.



Vladimir Kolarić

 

 
O PRIVIDU I SMISLU

 

 
Prema klasifikaciji Vjačeslava Ivanova, film reditelja Kirila Serebrenikova (1969) „U ulozi žrtve“ (Изображая жертву, 2006), rađen prema „novoj ruskoj drami“ braće Presnjakov, svakako spada među dela „umetnika oblačioca“, onih koji, nasuprot restriktivnom odbacivanju „uzgrednog“ i „okrutnoj jasnoći“ „razobličavaoca“, „u maski vole simbol“ i za koje „čitav život ima značaj“, koji „nemaju šta da otkrivaju“ već „maski mogu da protivstave jedino drugu masku, drugo preobraćenje“. Efekat „umnožavanja realnosti“ i „preplitanja različitih nivoa postojanja“, ovaj primarno pozorišni reditelj gradi na (intermedijalno) osmišljenom i stilizovanom tretmanu teatarskog predložka (zasnovanog na sižeu „Hamleta“), ali i simultanom korišćenju različitih izvora i tipova slike, od osnovnog filmskog, koji konstituiše „prvi nivo“ (primarnu realnost) filma, preko televizijskog (sa sve „intertekstualno“ osmišljenim tretmanom „praznog ekrana“ kao oznake usamljenosti, moralne praznine i psihičke nestabilnosti glavnog junaka), digitalnog („odigravanje“ i efekat mišolovke, „rijaliti“), preko sklonosti glavnog junaka da ceo život „teatralizuje“ („objektivni“ svet, uz svest o „oku posmatrača“, pretvori u pozornicu), sve do animiranih, u duhu krambovskog andergraunda urađenih sekvenci, a čija je funkcija u oslikavanju unutrašnjeg sveta junaka i njegovih strahova.
Svog „junaka našeg doba“ i njegovu „pobunu“, pored oslonca na bogatu rusku umetničku tradiciju nihilista i „novih ljudi“ (sa njihovom kulminativnom „pljujem na sve“ filosofijom), Serebrenikov pre svega zasniva na ikonografiji, jeziku i logici američkog andergraunda i popularne kulture. Tako Valja, čiji je posao da „glumi“ žrtve u policijskim rekonstrukcijama zločina, nosi „uniformišući“ i demokratični (ali i sa asocijacijom na brojne filmske i TV serial killer-e) bejzbol kačket (doduše sa „ezoterijskim“, ali u pop ključu, znakom obrnutog trougla), okružen je ružičastim zekama („Plejboj“, ali i gej kultura, što sa preovlađujućom hand job seksualnošću, naglašava izvesnu, možda najpre na „nespremnosti za iskorak“, ravnodušnosti i otupelosti osećanja zasnovanu, polnu ambivalenciju junaka), poziva se na 11. septembar (manje kao na realni događaj koliko na medijsku atrakciju) i paradira u majici sa likom iz „South Parka“, što je posebno jasan signal gledaocu o poželjnosti razumevanja filma iz perspektive izvesnog prenaglašenog, „preterivanju usmerenog“ i (staromodno rečeno) „crnog“ humora, u njegovom spoju ozbiljnog i smešnog, smešnog i zastrašujućeg.

         Ovaj film o „izgubljenoj generaciji“ i „krizi pojavnog“, o Istoku, Zapadu i umetnosti kao takvoj, u kom se najstrašnijim čini upravo ovaj primat „odigravanja“, koje  iz okvira artificijelnog prelazi na čitavu pojavnu realnost, potirući razliku između realnog i virtualnog, između „jeste“, „nije“ i „možda“, između besmisla i žrtve ( i identifikujući tako stvarnost i zločin), svojom prenaglašenom „isposredovanošću“ i „aritmetičnošću“  ipak ne doseže do nivoa istinskog umetničkog doživljaja, dovodeći u pitanje smisao svake one umetnosti koja se ne pridržava zapovesti o „nesluženju idolima forme kao Božanstvu“ i nezaboravljanju da je svaka umetnost „religiozni čin i sveti podvig“. Slabost ovog filma je upravo u nedostatku onog žrtvenog i preobražavajućeg, namesto „odražavajućeg“ smisla umetnosti. Umnožavanje „maski“ ovde dakle ne služi tajni, već pomalo samodovoljnom raciju, koji je namerio da u sebi obuhvati čitav svet. Nasuprot istinskom, „otkrovenjskom“, naznačenju „umetnika oblačioca“, koji zna da „najviše ne može sići u sferu zemaljske svesti drugačije do jedino ako se žrtvuje i obuče u zemaljsku zgusnutost prividne materije“, Serebrenikov nam u svom filmu nudi samo privid lišen svake tvari, lišen svog vaseljenskog smisla.

Нема коментара:

Постави коментар