субота, 04. април 2015.

FOXCATCHER (Bennett Miller, 2014)


Vladimir Kolarić

 

IMA NAS

 

Američka aristokratija je posebna tema, jedan problem identiteta i legitimiteta po sebi, a „Foxcatcher“ je jedan od najboljih filmova koji se bavi implikacijama poretka zasnovanog na onoj strukturi moći koja igra privilegovanu ulogu u tekućoj refeudalizaciji sveta.

U tom smislu ovo nije film o Americi kao takvoj niti o svakoj mogućoj ili zamislivoj Americi, već o jednoj određenoj Americi, odnosno određenom viđenju Amerike i njene uloge u formiranju i servisiranju jedne globalne elite moći, za koju neće biti granica ni kulturno-civilizacijskih, ni (što je već odavno gotova stvar) državnih, ali što je najstrašnije ni individualnih i ličnosnih, onih granica koje svaku individualnu svest i savest prepoznaju kao konkretno, pojedinačno i utelovljeno bivstvujuće.

Naravno, ovo je time film i o zlu i o fašizmu, zlu koje nastaje kada se pređu ili se misli da su se prešle baš sve granice i fašizmu koji se po prirodi stvari rađa iz svake zakasnele i ostrašćene težnje za legitimizacijom i identitetom.

Taj fašizam i to zlo mora da nam uzmu baš sve, sve što nas potencijalno štiti i nudi nam oslonac u svetu, onom svetu koji traje i prolazi, u kom živimo i u kom se oblikujemo. Umesto toga, nudi nam se jedna nepokretnost i jedna lažna bezvremenost, a sve iz želje jedne u osnovi neljudske moći da nas stavi pod potpunu kontrolu, da nas u potpunosti i samo ona oblikuje, da potpuno zaokruži našu priču, bez ikakve mogućnosti izlaska, prekida, remećenja jedne zadate nužnosti, jednog ropstva bez imalo svetlosti, same vere u svetlost, ičega.

Kad se čistota obesveti, i to postane normalno i poželjno, tad nastaje trenutak. Trenutak bez povratka, bez mogućnosti vraćanja sopstvenom liku i, time, vraćanja miru.

Trening trijumfalne ideološke pobede osamdesetih, protiv „carstva zla“ završava se u izopačenom kavezu huškanja u novi krug razaranja, razaranja koje bi trebalo da bude poslednje, pa da konačno raskine i sam taj krug, kako bi se došlo do mrtvila nužnosti, bezizlaza onog jedino mogućeg, pred kojim ćemo moći samo da ćutimo. Onog poretka za kojim žude oni koji nam rade o glavi, svima nama, kako god se zvali, ako još uopšte imamo ime. Čuvajmo sebe, čuvajmo to svoje ime, svoju ličnu autonomiju na koje moć i zlo kidišu kao ni na šta drugo, i čuvajmo našu zajednicu, onu koju imamo i koju osećamo kao svoju, za koju smatramo da je vredi čuvati uprkos svakom iskušenju i svakom zlu ovoga i svih drugih svetova.

Dok još ima ovakvih filmova ima i nade. Neko potkazuje. Neko je još na našoj strani. Neko moćan i ozbiljan. Ima nas.

Нема коментара:

Постави коментар