AGATA KRISTI : PUTNIK ZA FRANKFURT

Владимир Коларић

 

ПРОТИВ СТРАХА, МРЖЊЕ И НАСИЉА

 

 

Мој отац је био један од оних људи које је немогуће хипнотисати. Поред тога, био је најбољи аналитичар и антиципатор политичких прилика за кога знам. Управо такав један тип, отпоран на опсене, Агата Кристи у свом позном и по сопственим речима „екстравагантном“ роману „Путник за Франкфурт“ (Младинска књига, Београд, 2008, превод Предраг Урошевић; Passenger to Franfurt, 1970) поставља као брану једном хаотичном свету, и као наду да се очува макар нешто од оног што вреди чувати.

У овом роману из 1970-е, Агата се експлицитније него раније разоткрива као један од малобројних послератних „неверника“, попут на пример Јонеска или Хичкока, спремних да се храбро опиру масовним у основи миленаристичким заносима, под претњом да тиме жртвују додуше не више живот као у ранијим тоталитаризмима, не чак ни економски опстанак, али симболички статус као припадника „здраве“ културне елите сигурно.

Наравно, ако и није прихватила револуцију, Агата се не може сматрати ни баштиником конзервативно револуционарне традиције, па се извори њеног конзервативизма могу тражити пре у здравој скепси антрополошког реализма. Ни овај њен роман свакако није никакав библија конзервативизма, већ изношење карата на сто, са циљем да се јасно проговори о сопственим сазнањима и уверењима, и то сазнањима која се тичу неких од најтемељнијих историјских, друштвених и културних процеса савременог света, а који се сагледавају у светлу „тајне безакоња“. У том смислу, о ауторкиној позицији се овде може говорити и као о спознајном (епистемолошком) реализму.

Увод у овај роман представља (ауто)поетичко сведочанство од врхунског значаја. Поетичка тријада идеја-ликови-позорница (позадина) и одређивање самог романа као фантазије услед медијски посредоване конструкције „позорнице“, од великог је теоријског значаја, не само у контексту проучавања дела Агате Кристи. Јер стара а све агресивније потирана истина поетике је како посредовање није обавезно, и најчешће није уопште, застор који прикрива предмет који се жели видети, већ пре увеличавајуће стакло, помагало које  је човек створио себи на корист, а Господу на служење. Најзад, у истом том уводу, Агата своју поетику одређује као „писање о Господу“ и то је најрадикалнија и у данашњем контексту најхрабрија дефиниција књижевности која би се могла замислити. А пишемо о Господу сведочећи и Његовом делу и верујући у смисао тог и таквог писања, као смисао сваког писања уопште. А да бисмо било шта од тога (у)радили, морамо се најпре ослободити страха.