ALEKSANDAR TORIK : DIMKA

Владимир Коларић

 

ЂАВОЛИ У ЊОЈ

 

Протојереј Александар Торик представља једног од тржишно успешнијих писаца популарне православне књижевности у савременој Русији. Његов роман „Флавијан“ је постигао леп успех и у Србији, после чега је објављено још неколико његових наставака и других романа овог аутора. Ова чињеница детектује постојање потребе за овом врстом литературе на српском тржишту, што би издавачи свакако требало да имају на уму. Културализација, популаризација и „наратизација“ погледа на свет и вредносног система који одређујемо као хришћански сасвим је разумљива и прихватљива у данашњем друштву.

Такође, далеко је од спорног и наменски карактер овакве литературе, конкретно нешто скорије код нас издатог романа Александра Торика „Димка“ (Манастир Свете Тројице, Беле Воде код Љубовије, Удружење „Флавијан“, Љубовија, Београд, 2014, превод Радмила Максимовић), који се обраћа претежно тинејџерској публици. Илустративност, типизација и наративно-сижејна схематизација битно ограничавају књижевни квалитет штива ове врсте, али то не мора бити најбитнији критеријум једне, како рекосмо, наменске литературе.

Али ипак, проблем постоји, и то пре свега, рекао бих, у домену комуникације, конкретно у механичком преузимању комуникативног обрасца заснованог на покровитељском и сентименталном ставу према како читаоцу, тако и ликовима. О замени комуникације манипулацијом сведочи и моделирање света у ком се главна опасност на лексичком плану детектује појавом англицизама, на фигуративном реферисањем на  елементе западне популарне културе, а на наративно-карактеролошком појавом „странаца“, претежно азијата и Јевреја, са све „немачком“ профилацијом „лика“ ђавола. Опсег „позитивних“ ликова такође је одређен врло експлицитно: то су они који су „наши“.

Жалосно је да се истина радосне вести сведочи овако непримереним средствима, и да се аутор, неспорно талентован за писање популарне литературе ниског (илустративног) стила определио за пропагандно-идеолошку логику, уместо мисионарско-тржишне, што би свакако дало знатно боље разултате.

Изузетно лош превод на српски језик, са још лошијим „примедбама преводиоца“, додатно квари утисак о овом неуспелом примеру популарне и декларативно православне литературе.