субота, 03. октобар 2015.

Priča: RUPA

Jedna meni izuzetno draga priča, posvećena mom starijem sinu. Emitovana je 2007. na Prvom programu Radio Beograda.


Vladimir Kolarić


 
RUPA

 

 

 
Odrasli smo istog dana, moj tata i ja.

„Tata, požuri“, doviknuo sam mu.

„Evo, odmah“, rekao je tata i potrčao. Vukao je taj teški crveni ranac sa sobom.

Čekala su nas jezera i beli vrhovi. Radovao sam se: ovo je prvi put posle dugog vremena da izađem iz grada.

„Ono na vrhovima, šta je to, je li to šećer?“, pitao sam ga, moj tata nosi naočare i sve zna.

„To je lepota“, rekao mi je tata.

„Zar lepota može da se dohvati?“, pitao sam.

„Hajde da probamo.“

Znao sam da se tata šali, ali prihvatio sam igru. Moj tata nekad ume tako da priča, kao da postavlja zagonetke. Kaže da je to dobro za moju glavu. I – uspeva, glava me baš nikada ne boli. To je čudo.

A onda, kad smo krenuli više, još više ka vrhovima, zemlja je bila vlažna na jednom mestu i tata se okliznuo. Teški crveni ranac povukao ga je na levu stranu i tata se skotrljao u neku jamu gde je raslo samo kamenje.

„Tata“, viknuo sam.

„Dobro sam“, rekao mi je iz rupe.

„Zašto onda ječiš?“

„Povredio sam zglob.“

Jama nije bila duboka, to sam mu i rekao.

„Ne mogu, moraćeš da zoveš nekog.“

„Ovde smo samo ti i ja, tata, nema nikog drugog.“

„Ovo kamenje je oštro.“

„Zato je kamenje.“

„Slušaj, imaš li mobilni?“

„On je kod tebe, a sad se sigurno razbio.“

„Jeste.“

„Hajde, ovde smo samo ti i ja, tata. Ti i ja.“

„Razbio sam naočare.“

„Pomoći ću ti.“

„Pomozi mi.“

Rekao sam tati da se popne na ranac, a onda se uhvati za mene, ja nisam tako klizav kao zemlja, i tako izađe iz rupe.

Ranac je ostao dole.

„Ko šiša ranac“, rekao je tata.

Oslonio mi se na rame i krenuli smo prema gradu.

Нема коментара:

Постави коментар