Vladimir Kolarić
UBISTVO
KAO METAFORA
Kako god bilo, postoje
razne logike, i u tom smislu je pozni roman Agate Kristi „Uoči svih svetih“ (Mladinska
knjiga, Beograd, 2008, prevod Goran Kapetanović; Hallowe’en Party, 1969) prava epistemološka enciklopedija, ili
makar kompendijum. Postoji sholastička logika kojoj nije potreban nikakav
spoljašnji (čulni - informacioni ili nadražajni) podsticaj, ili ona kojoj je
takav podsticaj neophodan, ali tek kao okidač. To je detektivska logika Herkula
Poaroa, koju ne zanimaju činjenice nego razlozi i motivacije, a naspram nje je
policijska logika, koju zanimaju upravo činjenice i procedure. Iako psihološka
u osnovi, detektivska logika je zasnovana na težnji za pravdom, a ne tek za spoznajom
psiholoških realnosti i (iz)lečenjem. Tu je naravno i pravna logika, uvek sa
osloncem na zakon, kao i čitav niz logika koji tragaju za rešenjem čini se
nerešivog ambigviteta između milosrđa i zakona. Još su tu neke logika, naučna,
na primer, koja traga za obrascima, invarijantnim strukturama u svetu prirode i
kulture (sve do gena i ideologije „zlatnog preseka“), ali i umetnička, i to kao
ona koja teži pre svega istini ili ona koja teži pre svega lepoti, a i jedna i
druga, mada različitim intenzitetom, tvrde da teže ka dobru, makar ono za njih značilo i tek divljenje sopstvenom odrazu u ogledalu. Obe preobražavaju
svet, ali jedna fikcionalno, na održavanju ravnoteže između verovatnog i
mogućeg, a druga pre simulacijski,
poigravajući se polaritetom između prirodnog i veštačkog, činjeničnog i
fiktivnog.
A sve ove logike
oživljavaju, iskaču u prvi plan,
komešaju se upravo u vremenu kada se svet ubrzano menja, i kada postoji opšti
konsenzus o tome, kada više nema prostora toliko za intuiciju, koliko za imperativ
hitne potrage za konkretnim i operativnim rešenjima. A te društvene promene,
pored opšte i već institucionalizovane percepcije o krizi vrednosti,
aktuelizuju se i kroz spoznajni i moralni relativizam, krizu institucionalnog
legitimiteta i saglasnosti sposobne da normalizuje legalističke konstrukte, kao
i rastakanje do tada utvrđenih granica između zabranjenog i dopuštenog, dobra i
zla, normalnosti i ludila. Nova logika, za kojom se očajnički traga, trebalo
bi da formuliše i legitimiše nove kriterijume i da zasnuje nove paradigme, a
koje će u osnovi uvek biti pre svega vrednosno-identitetske, dakle ideološke. U
tom smislu je zanimljivo kako ova knjiga najavljuje i daje epistemološke pretpostavke
za promenu težišta kriminalističke literature od kognitivno-umetničkog modela
detekcije ka modelu forenzike.
Ovaj roman velike
spisateljice, nastao u uzavreloj atmosferi 1968. godine, na genijalan način
anticipira i definiše tekuće procese i odgovara na najurgentniji zahtev svog
vremena, a koji to ostaje do danas. Kako da se sve, ali baš sve na svetu
promeni, a da se ne završi apsolutnom katastrofom, koja bi dovela do brisanja
ne samo života ili makar „svesnog“ života, nego i samog ljudskog lika? Šta u
toj sveopštoj promeni mora da ostane neprikosnoveno, neukaljano i čisto, šta je
to, dakle, što i uprkos svim promenama čini da za sebe i dalje možemo da kažemo
da smo to mi, makar se više i ne prepoznavali u ogledalu ili u našim krnjim,
ocvalim i zakržljalim mozgovima, nesposobnima čini se da materijalno-energetski
podrže bilo koju drugu logiku osim one koju sada imamo, kao logiku smrti i nasilja?
Pa, eto, ako je ova knjiga već i samo poziv, i to je dosta. Ipak, kao svako
veliko umetničko delo, ona je i, makar u neznatnoj meri, nešto više od toga, a
nešto što svakako ima veze sa nekom energijom i nekim intenzitetom, pa time i
nekim preobražajem. Treba čitati... I treba pomoći čoveku.
Нема коментара:
Постави коментар