KSENIJA ATANASIJEVIĆ: Etika feminizma

Vladimir Kolarić

 

PROTIV SVETA

 

Postoje različiti feminizmi i pacifizmi, pa tako i oni sistemski, koji opslužuju sistem i donose provilegije njihovim zastupnicama/zastupnicima. Ali postoje feminizmi i pacifizmi koji su, pored hriščanstva, najveći izazov svetu, a čiji zastupnici stradavaju.

U osnovi se ovde radi o izbori kriterijuma i temelja na osnovu kojih neko formira svoj pogled i svoj stav, dakle pre svega o ontološkim i etičkim utemeljenjem sopstvenog uverenja.

Ksenija Atanasijević („Etika feminizma“, priredila Ljiljana Vuletić, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008) je svoj feminizam nadziđivala nad dubokim ontološkim i etičkim temeljima, i to onim koji počivaju na „verovanju u neprikosnovenost ličnosti, u njeno apsolutno pravo na slobodu i obezbeđivanje svih potreba za njeno razvijanje“. Naravno, insistiranje na izgradnji društva u kom će „svim članovima biti zagarantovana ekonomska bezbednost i individualna sloboda“, za ovu filosofkinju je neraskidivo od podviga prevazilaženja egoizma i time od „opredeljivanja za širokogrudost, pravičnost i samislost“, osnosno „saosećanje i simpatiju“.

Za Kseniju Atanasijević ideologija feminizma je „visoko idealistička“, jer „računa sa onim što je najblagorodnije u čoveku“, gde se pod idealizmom ne podrazumeva toliko metafizička koncepcija koliko jedan antropološki i društveni (svakako i politički) utopizam, ali ne apstraktni utopizam zasnovan na spekulaciji i (milenarističkim) projekcijama, nego onaj, kako god za nazvali, zasnovan na mogućnostima.

Kao i feminizam, i pacifizam ima svoju ontologiju i svoju matafiziku, i one se zasnivaju na stavu „da sva živa bića imaju jednu, nerazorivu i večnu suštinu“. Insistiranjem ne neprikosnovenosti svakog ljudskog bića (ali i svakog živog bića), feminizam se približava i gotovo stapa sa pacifizmom, što se najpre ogleda u njegovoj tendenciji da „živo radi na unapređivanju čitavog čovečanstva, izgrađujući, tako reći, jednu novu etičku doktrinu. On time dela na postizanju jednoga boljega i plemenitijega odnosa među ljudima koji će isključiti svako fizičko i moralno zloupotrebljavanje drugoga“.

Ovaj i ovakav utopizam je najopasniji za svaki poredak i sistem tlačenja i kao takav najopasniji „neprijatelj svetu“. I, a to je opet opasna ideja, ovakav utopizam je neposredno povezan sa „jedinim novim na svetu“ i njegovom „radosnom vešću“, čega je i Ksenija Atanasijević bila duboko svesna: „I zato će njegov bogoobdareni moral, ponorno misaon i nezaustavno samilostan, ostati ljudima najsigurnije utočište i odmorište i onda, kad se sva gorda i nadmena tkanja apstraktnog i racionalnog umovanja, od prvog do poslednjeg, sparuše i obesnaže, kao bespomoćno jalova. Hristovim moralom tešiće se uvek čovek, i njime opčinjen, nalaziće izlaza svojim unutrašnjim agonijama i onda kad na svoja grčevita nasušna pitanja ne dobije nikakav zadovoljavajući odgovor ni od jednog od njih, koji su proglašeni, kratkovečno, i samo nominalno, za careve ovozemaljske misli“.