ALEKSANDAR ŽIKIĆ: MESTO U MEĆAVI - Priča o Milanu Mladenoviću

Vladimir Kolarić

 

ŽIVOT DUHA

 

 

 

Činjenica je da se fenomen „Ekatarine Velike“ već odavno aktualizovao kao obrazac, sa tendencijom da preraste u paradigmu. Uopštavanje na nivo obrasca dobrim delom je rezultat receptivnog i interpretativnog intenziteta, merljivog samo sa onim čiji je predmet „Bijelo dugme“, u opoziciji sa kojim se i konstruiše. Težnja ka paradigmatizaciji je velikim delom politički motivisana, što celom procesu pridaje draž kontroverze.

Knjiga Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi: Priča o Milanu Mladenoviću“ (Laguna, Beograd, 2014) u prvi plan stavlja interpretaciju, a ne naraciju, i njen predmet su pre svega ličnost i poiesis. Sistem vrednosti koji ova knjiga afirmiše počiva pre svega na određenom shvatanju ličnosti čija se autonomnost zasniva i potvrđuje samospoznajom i samorazvojem.

Pored afirmisanja jednog pozitivno formulisanog sistema vrednosti, ova knjiga je unutar tekuće srpske produkcije, bez obzira na žanr, izuzetna i po izrazitoj kultivisanosti i osećaju za formu, od nivoa u srpskom pisanju retko izgrađene jezičke fraze, preko formiranja pasusa, do strukture celine.

I pored izvesnih nepotrebnih ponavljanja, reverzija („kao što smo videli“, „kao što ćemo videti“), ponekog preopširnog citata koji remeti sklad izlaganja i ritam celine, kao i previše prostora datom svedocima čiji su spoznajni doprinos i ton izlaganja neadekvatni ovoj, rekosmo, veoma kultivisano uobličenoj knjizi (pri čemu pre svega mislim na Đuleta Van Goga, i donekle Mihajla Pantića), „Mesto u mećavi“ ostaje značajan doprinos pisanju na srpskom jeziku. Ako je ova knjiga uopšte „o nečemu“, ona je o duhu, kako onom za kojim autor traga u ličnosti koju predstavlja, tako i onom o kom svedoči sama ova knjiga, svojom uzornom „uobličenošću“. Izvesna doza „urbanog“, tipično beogradskog snobizma, posebno pri tretmanu takozvane „sarajevske scene“ takođe ne bi trebalo da bude uzeta kao mana, već kao, uostalom legitiman (a u skladu sa zastupanim sistemom vrednosti i dosledan), poetički i estetički, pa i ideološki izbor. Kultivisanost i jeste ponajviše u tome da se izbor prihvati kao izbor, a da mera svih mera bude ličnost, a ne bilo kakav obezličeni, a samim tim i obezduhovljeni, u osnovi ideološki, apriorizam. Pisanje stoga najpre i treba da bude uviđanje, a ne propisivanje.