Владимир Коларић
МИ И ДРУГИ
Идеја да човечанство може да се уједини само
захваљујући некој спољашњој опасности није нова, и поставља донекле предвидљиву
основу за научнофантастичне наративе, у којима човечанство наспрам ванземаљске
опасности може мотивисано да се сагледа као јединствен субјекат.
То наравно подразумава још старију идеју која
уопште познаје и признаје појам човечанства као таквог, а његово уједињење, не
нужно политичко, као макар потенцијално пожељан и оправдан циљ наших, опет на
само и не нужно политичких, делатности у садашњем времену, али и у историјском
континуитету.
У троуглу кључног цивилизацијског комплекса реч (говор)
- мишљење - простор/време Дени Вилнев у свом филму „Долазак“ (Arrival,
2016) решење
проблема како човечанства, тако и појединачних људских бића, види у промени не
само мишљења, него целокупног цивилизацијски формираног склопа у оквиру ког
сагледавамо и доживљавамо свет и себе у њему. Овај филм, у том смислу, истражује могућности
успостављања нове парадигме која нам помаже да на битно другачији начин
сагледавамо свет и делујемо у њему и на њега.
Та нова парадигма је најближа квантним,
холографским и фракталним, енергетско-информационим критикама досадашњих доминантних
спознајних образаца и пракси, која трага за јединственом структурама на којима
почива практично све у створеном свету, од генома, основних биолошких структура
до дубоких структура на којима почива људско друштво, читаве цивилизације, или чак оних чији је
карактер мата-цивилизацијски, типа патријархата.
Промена парадигме се, из ове перспективе, у
основи сагледава као промена свести са директним импликацијама на људски
доживљај реалности и на реалност саму. Оваква промена нужно има свељудски,
оштечовечански, универзалан-универзалистички и планетаран-планетаристички
карактер, и човека води од нивоа превладавања „класичне квантне комуникације“,
ка отварању за њен некласични модус, до досезања „интегралне-интегрисане
квантне комуникације“ која ће на најбољи начин довести до остварења
предзначених људских могућности. Нужност превладавања цивилизације писма и
логоцентризма овде се подразумева, као и превазилажење цивилизацијских
дихотомија које се најчешће сагледавају у бинарности Исток-Запад.
Ову сложену философску спекулацију Вилнев смешта
у идеолошки мејнстрим наратив, аисторичну и већ само-што-није архаичну визуру „нереализованог
краја историје“, односно савременом тренутку - који забрињавајуће прети
мултиполарношћу - прилагођену варијанту америчке експанзионистичке доктрине из
деведесетих година прошлог века. Вилнев у то
смислу супериорно трансцендира поделу на левицу и десницу у америчком
дискурсу моћи, и извргавајући руглу његове радикалније критичаре са оба идеолошка спектра,
представља данас све ређу експлицитну апологију актуелног америчког политичко-економско-војног
естаблишмента, апологију која, рекло би се, почива на искреној вери у њену,
поред свега и даље актуелну, цивилизацијску мисију.
На сваком гледаоцу је да процени да ли овај идеолошки
аспект има примарну или секундарну функцију у односу на онај философски, и да
ли би ова да два аспекта у једном тренутку могла да буду се подведена под један
исти, овај пут нужно идеолошки, наратив. У складу са сугерисаном нелинеарношћу
језика и мишљења, сваки одговор би се
морао прихватити као подједнако тачан или погрешан, а у најмању руку као подједнако легитиман. То може да води
спознајном и етичком релативизму, али и свести о сопственој и само сопственој
одговорности за све кључне исходе нашег мишљења и делања, од којих је сваки
само једна могућност и један, ипак, избор. А зар није то управо оно што су нас учили да подразумевамо под слободом и да јој се баш као таквој радујемо и да је призивамо? А слобода уме да буде гадна.
Нема коментара:
Постави коментар