Владимир Коларић
ЧАСОВИ
СВЕТЛОСТИ
Хајмо овако:
Није приповедачка немоћ та због које ова збирка
приповедака, „По сећању се хода као по месечини“ Весне Капор (Агора, 2014),
није прерасла у роман. И није немоћ епигонства та због које је ова књига
названа по цитату Црњанског, и то ни мање ни више него из „Сеоба“, и због које
су те приповетке прожете градивним књижевним референцама, али и темом
књижевности, писања и приче-причања као таквих.
„Приче“ су ту, и њихова вишеканална повезаност - подражавање
структуре сећања, прича као таква покушај да се патницима „недомести цео живот“,
а књижевност и реферецијалност да би били огледала, лупе, оруђа, једна од
упоришних или референтних тачака за одмеравање са животом, светом и сећањем,
увек тако несталним, магловитим, магијским.
Све ово је начин да једна сензибилна и образована
особа у писању достигне непосредност, контакт са животом и светом, а да је
живот и свет не поједу својом немуштошћу и обмањиваштвом. Да се остане свој и
да се остане писац и поред вртлога идеологија, обмана и самообмана, свих
менталних и физичких расејаности којима смо што историјски што духовно
подвргнути. Да се пише о оном најважнијем, и лично-егзистенцијално и историјски,
изложи се ветрометини свих могућих интрига и насиља - а да се преживи и остане.
Историја и породица су ту, наравно, већ и зато
што је, рекосмо (а рече и ауторка), реч о сећању, али ни ауторка и
приповедачица не траже алиби у инсистирању на интими и сећању-писању као
приватном чину, без у крајњој линији и историјске одговорности, нити у урањању
у колективну судбину, ту чудовишну апстракцију која гута и највеће таленте наше
литературе.
Зато је ово књига више о светлости него о
времену, мање о историји колико о синапсама времена и простора који то време и
простор везују са оним што време и простор није. О епифанијама и озарењима која
су и психолошка, али и више него психолошка, о људима у којима „живи Бог“ - па
макар се „скупио и одмара“.
Па зато и наизглед сентименталан наслов
приповетке „Кад бих могла поново“ није само вапај за промашеним животом и
потртим амбицијама, већ се пре свега тиче односа са другим људским
бићем и сопствене одговорности због тога што у њему-њој увек, у сваком
тренутку, нисмо видели само и једино тог „Бога у њима“, ту светлост, што смо у њему-њој
видели једино оно „видљиво“, а не „само њима самим видљиво“.
И можда баш зато писање - не каталог, него поглед
иза оног видљивог у човеку, способност да у човеку видимо оно што је до сада
било видљиво само њему самом, и да заједно са њим, без страха, радимо на
прочишћавању те видљивости, замућене „светом“, на корист како њој-њему тако и
свима нама, онога што нас повезује и спаја у једно, а да тога нисмо ни свесни.
Да не мрзимо то што нас повезује, него да му се радујемо, да му се отворимо, да
не мислимо да је сав овај наш живот само бол и грч, него макар и мало-најмање те светлости,
даха слободе, ваздуха са неких других планина.
Ипак има нешто од те светлости у овим „причама“; и
кад блесне - блеснула је.
Нема коментара:
Постави коментар