уторак, 06. децембар 2016.

ЗАВЕШТАЊЕ (Иван Јовић, 2016)


Владимир Коларић

ДОЂИ И ВИДИ

 
„Завештање“ (2016) редитеља Ивана Јовића деведесетоминутни је документарни филм настао од преко 450 сати снимљеног материјала и близу стотину сведока страдања Срба и Јевреја за време Другог светског рата у Независној држави Хрватског.

У филму нема ни наратора ни архивског материјала, нити било каквих изразитијих драматуршких или визуелно-кинестетичких ефеката, већ је сведен на монтажу исказа самих сведока, уз две до три кратка музичка структурална реза, који у рецептивно-емотивном смислу имају функцију предаха, док истовремено прегледније структуришу целину. Црно-бела фактура фотографије у техничком смислу доприноси визуелној уједначености материјала, у наративном помаже додатном усредсређивању гледаоца на значењски и доживљајни план исказа, док у рецептивном смислу има функцију евокативности.

Аскетски поступак обликовања материјала, или речима директорке филма Моње Јовић „повлачање аутора из филма“, у корелацији је са неизрецивошћу са којом се суочавају сами сведоци у покушају да вербално представе сопствено и страдање својих ближњих. Њихов вербални исказ је конкретан и директан, тако да, уз мининум накнадне историјске контекстуализације, успевају да предоче свој дечији доживљај егзистенцијално граничних околности у којима су се нашли. Такође, мимика и гестика стварају својеврсни паралелни наратив, са моћним кинестетичким и иконичким потенцијалом.

Ток личних сведочења и микронаратива прераста у макронаратив који нуди целовиту слику колективног страдања епохалних размера, а која опет не негира ни један лични поглед и глас, и можда још прецизније него претходни Јовићев, овај пут играни, филм „Исцељење“, предочава моћну хришћанску слику света и хришћанског духовног искуства.

Оваква слика света и овакво искуство неизбежно превазилази сваку идеологију, па тако овај филм није ни национална пропаганда ни пука архивистика, већ сведочи о људском страдању и људском светско-историјском искуству као таквом. Ипак, „Завештање“ није ни пропаганда текућих и како видимо одумирућих идентитетских стратегија које априорно поричу и демонизују традиционалне идентитете, тако да нам не допушта да зажмуримо пред чињеницом једног застрашујућег и масовног страдања оних чија је сва кривица у припадности једном одређеном традиционалном идентитету - православно српском (у контексту филма треба поменути и јеврејски, пошто су неки међу снимљеним сведоцима Јевреји).

Филм који не призива ни заборав, ни освету, ни отупелост, који нас при томе не застрашује него охрабрује, не раздражује него фокусира, не понижава него даје једно специфично самопоуздање засновано на историјском искуству победе над смрћу, преко нам је потребан у нашем историјском тренутку. Значај „Завештања“ стога је немогуће преценити.

Нема коментара:

Постави коментар