ALEKSANDAR ILIĆ: PR

Vladimir Kolarić

LEPOTA POROKA

 

Lako je optužiti Aleksandra Ilića da je epigon Breta Istona Elisa, a epigonstvo, je li, nije baš dostojanstvena pozicija za pisca. Njegov prvi, koautorski roman zvao se, najzad, „Srpski psiho“, a roman „PR“ je domaća inačica, posrba reklo bi se, poetike, estetike i filosofije velikog američkog pisca. Identifikacija i samoidentifikacija Aleksandra Ilića kao „srpskog B. I. Elisa“ nije samo PR ili advertajzing slogan, već bi se moglo reći da suštinski određuje spisateljski identitet ovog srpskog pisca, toliko da bi takav slogan mogao da uzme za svoj pseudonim.

Ali šta time zapravo govorimo, osim da smo čitali B. I. Elisa i da umemo da prepoznajemo očigledno? Jer pojedinačno delo nije samo mreža referenci već pojedinačno delo koje moramo da vrednujemo, a pre svega da čitamo, čitamo i u smislu recepcijskog procesa i u smislu interpretacije, upravo kao takvo.

A ako čitamo „PR“ (Laguna, Beograd, 2014), zaista čitamo, uživajući i prepuštajući se, sa poverenjem svakog pravog čitaoca a ne intriganta, učiniće nam se, a vremenom ćemo u to biti sve uvereniji, da ovo pisanje nije tek provincijski grč za svedopadanjem i ispunjavanjem domaćih zadataka dobijenih od tržišta, „kolektivne svesti“ ili  sopstvene sujete. Ilić se, naprosto, usuđuje da piše, a ne da zabušava; njegovo pisanje ima ritam, usredređenost, stilsku, narativnu i strukturalnu fokusiranost koja se ovde retko sreće. Osećaj za stil, formu i pripovedanje u jednoj neizgrađenoj kulturi lišenoj elementarnog samopouzdanja, sreće se ređe od kuge, pa je ovakvo pisanje svojevrstan civilizacijski iskorak. Ne u smislu praćenja trendova i kolonijalne podređenosti „centru“, koji uostalom to već odavno nije, osim u očima zaplašenih ili pohlepnih robova, već u smislu koncentracije i osvešćenosti, bez koje nema ni kulture ni ičega osim možda malo biologije i zamarajućeg plemenskog samosatiranja.

O „filosofiji“ neću, tim pre što je to nešto što se od mene, i na ovom mestu, očekuje. O ljubavi između banalnosti i patetike ili praznini između nedostatka i mogućnosti, o tome zašto je ovo ipak, kako i stoji u podnaslovu, ljubavni roman. U pisanju, u sve začudnijim porocima čitanja i pisanja - neka samo u tome bude stvar.