Vladimir Kolarić
ŽIVOTI
I LJUBAVI
Pisati literaturu
zasnovanu na literaturi je dosadno kada to, avaj prečesto, rade mediokriteti, a
može biti uzvudljivo kada pišu oni za koje je literatura i za koje je pisanje
živa stvar, i koji pisanje i literaturu vole. Koji takođe vole one o kojima ili
po kojima pišu, pa je to onda čin dijaloga, ukidanja tih prostorno-vremenskih
granica, granica svetova, preuzimanje neke druge logike, poetske logike umesto
logike stvarnog, za čime svi toliko žudimo, nazivajući je - ako smo poetskom
skloni - slobodom.
Nabokov je pisao o
majmunu koji je kad je naučio da slika najpre naslikao rešetke svog kaveza, pa
svi nekako kad pišemo, oscrtavamo granice sveta, ponekad i granice reči, kako
bi se one nekako rastvorile i umesto kaveza postale put.
A Nabokov svakako jeste
neko ko povezuje svetove, ne samo kulture i jezičke (Rusija-Evropa-Amerika) već
i stvarno-imaginarno, fikšn-fekšn, kombinatorika-poetika-estetika, matematika-poezija,
i slično.
A zanimljiva je i Irina
Kunjina Aleksander, jedna od najzanimljivijih ličnosti ne samo
rusko-emigrantskog i ne samo bivše-jugoslovenskog dvadesetog veka, čiji buran
život, ali i mnoge nepoznanice iz biografije, otvaraju ogroman i primamljiv
prostor za fikcionalizaciju i fikšn-fekšn poigravanje.
A najveća ekspertkinja
za ovu spisateljicu, prevoditeljku, društveno-političku delatnicu najšireg
opsega koja je ostavila trag širom, uglavnom zapadnog, sveta, vodeća hrvatska
rusistkinja Irena Lukšić, u svom romanu „Berlin-Pariz“ (Disput, Zagreb, 2016) učinila
je upravo to, ukrštajući i fikcionalizujući u ovom „rimejku Nabokovljeve
pripovetke Slučajnost“ sudbine
Nabokova i Irine Kunjine Aleksander, i to unutar jednog kultivisanog i
narativno preglednog teksta, koji nimalo ne zaudara na staru hartiju i intelektualnost-literarnost
akademskog kiča.
Još
je i Cvetajeva tu, da svojim rečima-viđenjima kao čekićima probija okove
stvarnosti, piše, govori i dopisuje se sa imperativim da tada „moraš prekinuti vezu sa životom i
preseliti se na drugu stranu... onkraj stvarnosti... pisma se ne pišu našom
voljom.... ona nastaju u snu... sva moja pisma su nestvarna, napisana negdje
drugdje“; jer ona ne može drugačije, sve drugo bi bilo ne prosto ništa, nego
gore od ništa, nepotrebno đubrište reči koje zagušuje svet, prečesto se
nazivajući umetnošću i (visokom) kulturom, stešnjujući nas i zaklanjajući od sebe
samih.
A zato reči, citate,
reference (jer i drugi su tu, Krleža na primer) pretvarati u prozore, ispunjene
svetlošću, ne ukidajući ih, jer se to i pored najbolje volje ne može, i ne sme,
jer u „varvarstvu koje je smrt stila i jezika“, kako kaže Radomir
Konstantinović, dakle smrt reči i oblika. ali i smrt „nas“ - ličnosti, ni u
šali nema ničeg privlačnog: ono je samo smrt i ukinuće a ne oživotvoravajući
priliv energije za utrnulo i učmalo telo bilo kog od „starih svetova“, kako bi
to neki, a sve u ime očuvanja „kulture i civilizacije“, želeli da nam podmetnu.
Egipćani su verovali da
je svaki svet samo prepis starog, i stoga je jedan svet dovoljan, ali on samim
tim upućuje na druge svetove, on je njihova šifra, palimpsest, obrazac, hardver-softver,
šta god. Ispitujući tekstove mi ispitujemo svetove, a ko smo mi da ispitujemo
svetove? Ali ipak, moramo verovati, ako i u šta verujemo, da to nije obavezno zaludna
rabota, ne ako je prosvetljena, ako zna šta je takst i šta je reč i, u krajnjoj
liniji, šta je svet.
Sve su to, pa i sva ta
literatura, samo dijalozi, opštenja, te tajanstvene veze među ljudima svih
vremena, podneblja i običaja, tajanstveni svetlosni kanali među ljudima, kojima
pilotiraju hrabri, živi i zaljubljeni. Literatura te kanale otvara ili ih
zagušuje, u zavisnosti od onoga „ko“ i onoga „šta“, ponekad i od onoga „kad“, a
bez obzira šta je njen „predmet“, njen „materijal“, bez obzira na apriorizme i
datosti.
Koga ne interesuje
čovek, ne interesuje ga ništa; čovekovo plamteće srce, ono „najdalje u njemu“
(Jinger), ono što nam uopšte dopušta da opštimo sa drugim čovekom-drugim kosmosom.
Svaka tajna čoveka je ta tajna i čudo opštenja, ta konkretnost čoveka koja je
najveća opštost u svim svetovima, a koja nam dopušta da naše govorenje, naše
pisanje, slikanje i pevanje uopšte i imaju nekog smisla.
Da nismo sami i
zaludni, da možemo biti, sa svima, sve. Krilatim rečima presazdajmo svoje
mozgove, svoja srca, svoja bića, jer tama će nas progutati. Tako nekako.
„Marina Cvetajeva.
Pjesnikinja. Svemir.“
i
„.. jer život nije
autocesta posuta cvijećem, nego ipak nosi znatan udio blaženstva“.
Нема коментара:
Постави коментар