Vladimir Kolarić
ZAŠTO
DA NE?
Ukoliko film „Enklava“
Gorana Radovanovića posmatramo kao prilog „srpskoj vizuri“, ili pravu Srba na
sopstveni „glas“, reč u odbranu sopstvenih pozicija i sopstvenih prava, a film
je u većini tako i dočekan, on predstavlja potvrdu onakvog pristupa, koji „srpsku
poziciju“ legitimiše putem jugoslovenskog nasleđa, odnosno potvrdu teze o
nužnosti takvog pristupa, kako u lokalnom tako i u širem (evropskom i
globalnom) kontekstu, ili, pak, što jedno drugo ne isključuje, potvdu nužnosti
jedne (takve) strategije.
Ovakva strategija se
ogleda podjednako u produkcionoj tako i narativno-strukturalnoj ravni, te film
ima odlike onoga što bi Dimitrije Vojnov sa sladostrašću nazvao „srpskim
imperijalnim filmom“, ne u smislu propagande, nacionalizma i neposrednih imperijalnih
preteznija u predmetno-istorijskom svetu, već pre u odrazu sposobnosti
kulturološke mobilizacije i identitetske revalorizacije, za koju najčešće
defetistički smatramo da je sasvim nestala kada je bilo šta čemu bismo pridali
prefiks „srpskog“ u pitanju. Ukratko, govorimo o (ne)sposobnosti savremenih Srba
i savremene Srbije da proizvode ideologiju i kulturu, a koje već kao takve moraju
imati mobilizujući potencijal koji prevazilazi ravni etničkog i rodovskog, ili,
najčešće, ravan dnevne upotrebljivosti sa obaveštajno-bezbednosno-manipulativnim
predznakom. Ovaj put, ovakva strategija, kojoj je (internacionalni) put
prokrčio Kusturica, u kombinaciji sa reinterpretacijom segmenata ex-yu
produkcije, možda najviše onih kojih prepoznajemo u filmovima Žike Mitrovića,
preispituje ovakvu moguću poziciju kao poziciju Srbije „između Istoka i Zapada“,
a koja je zapravo pozicija „Srbije na Istoku“ kroz prizmu frustriranog
ostvarenja „Srbije na Zapadu“.
To bi već značilo da „Enklava“,
iako nije žanrovski film, šta god to uostalom značilo, sadrži ozbiljne odlike
ovakvog filma, najpre u smislu binarizma i tipologizacije, koji po definiciji
predstavljaju analogon izvesnom viđenju struktura moći u predmetno-istorijskom
svetu. I film je najbolji upravo dokle god, kroz tipologizaciju i ikoničnost, eksploatiše
sve ono što „mora“ biti prikazano, u onom sledu fascinirajućih „obaveznih“
scena koji sve ono što bi inače ostalo u polju „slučajnosti“ i pojedinačnosti-diskretnosti
predmetno-istorijskog sveta, uopštava i transponuje u kolektivnu svest.
Film nažalost, dramaturškom
nespretnošću, na kraju napušta jednu prilično precizno vođenu poetsku logiku, koju
zamenjuje apstraktnim univerzalizmom i sentimentalnošću, gde se razlika i nepetost
binarnosti i odnosa-struktura moći ne, što bi bilo zakonomerno, transcendira,
nadilazi, prevazilazi, već se razlike i napetosti jednostavno brišu, kao da ih
nikada nije ni bilo, što nas uljuljkuje, i što nas, u krajnjoj liniji,
obmanjuje. Kazivanje se zamenjuje opravdavanjem, poetska logika logikom stvarnog, politika moći politikom ganuća, bolna konkretnost ravnodušnošću apstrakcije. Mir se ne postiže i mir se ne zastupa češanjem po ušima i
apstraktnom univerzalizujućom moralnošću, već naporom koji telo angažuje u meri
u kom angažuje i duh. A tu mesta sentimentalnosti nema. Do svetlosti se ne
dolazi zatvaranjem očiju, već prilagođavanjem oka, drugačijom „usmerenošću
pogleda“, gde "ja" ostaje uvek "ja", a "ti" - "ti", gde "mi" nije brisanje i nije rastelovljenje i obezličenje, već stvaralaštvo i podvig, već ljubav.
Dramaturški problemi
su, a to je naročito važno u ovakvoj vrsti filma, nužno i idejni i ideološki, i
to bi konačno trebalo da bude shvaćeno u srpskom filmu. Trebalo bi da bude
shvaćena važnost dramaturgije, u najširem smislu, važnost koncepta, doslednosti,
koherentnosti i kultivacije, raspoređivanja nekih elemenata unutar neke celine,
gde se makar u načelu mora imati ideja te celine, odnosno gde se, ako se već modeluje,
mora znati šta je to i šta se to modeluje.
Ipak, moramo i ovde
imati razumevanje za Gorana Radovanovića, ne samo zato što je napravio u osnovi
dobar, upečatljiv i zreo film, već i
zbog nužnosti preuzimanja na sebe mnogo više autorskih ali i „konceptualnih“
ingerencija nego što bi to bilo poželjno u jednoj organizovanijoj i usmerenijoj
produkciji nego što je naša, kako bi se, u spletu svih mogućih interesa i
odnosa moći, sačuvao bar minimum integriteta i proizvelo nešto iza čega se može
stati i što ima smisla, što nije propaganda i prazna reč.
Dobro ovog filma se
otelotvorilo u Denisu Muriću, slici i prilici onoga što bi glumac trebalo i
moralo da bude. A glumac mora da bude zvezda ili nije ništa. I to je nešto što
bi konačno moralo biti shvaćeno u srpskom filmu. Sa nadom da bi se takva svest
onda prelila u srpsko društvo i dala mu onaj intenzitet i onu energiju
kultivacije koja je naophodna za jedan život dostojan življenja, za jednu zajednicu,
a ne hordu i ne mravinjak, za jedno istinski političko telo, za jednu istinsku
politiku. Za jednu zakonomernost i stvaralaštvo, a ne haos slučajnosti, nasilja
i zamora. Za život. Pa, da li onda previše očekujemo i previše tražimo od
jednog filma ili od filma uopšte? Da, ali zašto da ne? Ovakav odnos umetničkog
i društvenog stvaralaštva, a koji prevazilazi puku distinkciju individualno-kolektivno,
je u osnovi pitanje kokoške i jajeta. Pitanje prvenstva. Pa ko se onda javlja
da bude prvi? Da bude onaj od koga sve počinje. Ima li nas? To je pitanje.
Нема коментара:
Постави коментар