Vladimir Kolarić
PRIPREMA,
POZOR, SAD!
Svakom (i to još
mladom) Srbinu rascepljenom između krsta i petokrake Amerika mora predstavljati
jedan svet pomerene percepcije, odnosno pomerenu percepciju samu. A ako takvu
pomerenu percepciju sagledavamo kao raj, onda su ključevi za ulazak u njega
narkotici i popularna kultura. Ako ga sagledavamo kao pakao – opet isto.
Iz jedne takve optike,
film TRAVELATOR Dušana Milića može izgledati kao sasvim u skladu sa paradigmom
iz devedesetih, koju je Bogdan Zlatić u svojevremenom tekstu o „Apsolutnih sto“
Srdana Golubovića razotkrivao kao „julovsku“. Bilo kako bilo, sada slična
paradigma deluje daleko prihvatljivije i univerzalnije, a Dušan Milić bi ovim
filmom svakako želeo da zaigra na velikoj sceni. Da kaže nešto važno o Americi
i o Srbiji (ne samo o njoj, nego i o Jugoslaviji, eks-Jugoslaviji ili Balkanu,
ne verujem da bi mu nužno ideologizovani toposi Zapadnog Balkana ili Jugoistočne
Evrope, ili čak regiona, bili bliski srcu), i to nešto od značaja ne samo za
nas ovde, ma gde to ovde bilo.
Iz ovakve perspektive,
ne samo srpske, Amerika je jednako pomerena percepcija, jednako halucinacija.
Takva Amerika onoj petokraki s početka ovog teksta mora smetati najpre zbog
tretmana ljudi kao robe, dok krstu mora smetati zbog razobručenih nagona.
Ukratko, za onog ko do pomerene percepcije ne dođe postom i molitvom, ostaju mu
droga i popularna kultura, odnosno, iz perspektive ovog filma – ostaje mu
američka ideologija u malom.
Hristos u ovom filmu,
sa sve Veronikom koja mu otire krv, suze i znoj, nije ni spasitelj i obnovitelj
tvorevine, nego žrtva, ne čak konkretna, ličnosna žrtva, nego jedna metafora
ratom i opačinama žrtvovane mladosti, koja se vraća kada joj se najmanje
nadamo, u vidu samodestruktivne osvete. To je strah od jedne mladosti koja bi
mogla da poželi i koja bi mogla ako samo poželi, da zamisli da ceo svet ima
jedan vrat, i da ga zadavi, ili, u skladu sa tekućim trendovima, skrati za
glavu.
No, kako je ionako sve
stvar perspektiva i percepcije, ovaj film bi se morao pogledati. Morao bi biti
obavezna lektira jedne posrnule Srbije. Kao ogledalo ili dijagnoza, kao
negacija ili afirmacija, svejedno. Jer predstoje nam krv, suze i znoj, i treba
se pripremiti. Ali predstoji nam i nešto više od toga. I za to se treba
pripremiti.
Нема коментара:
Постави коментар