Vladimir Kolarić
ONI
ŽIVE
Od zatvorskog filma
imamo bar dva očekivanja: da je metafora i da svedoči o „presnom životu“. A kad
je reč o zatvorskom filmu o narkomanima, očekivanju o „presnom životu“ dodajemo
i ono o izvesnoj pomerenosti percepcije, koja ostavlja traga na stilu i jeziku.
Sve ovo, sva ova
očekivanja podrazumevaju da govorimo o žanru, što može biti problematično kada
su u pitanju filmovi kakav je UNUTRA, u režiji Mirka Abrlića i Jelene Marković,
i prema scenariju Mirka Abrlića, za kakve smo, s obzirom na nizak budžet, ali
pre svega na zadata očekivanja, naučeni da očekujemo kvazidokumentarističku
poetiku, sa naturšcicima i ličnim iskustvima učesnika utkanim u proces nastanka
filma. I to očekivanje koje UNUTRA ruši već u startu, pa je film u mnogome bliži
onima Karpentera i Kronenberga nego evropskim ili evroameričkim art favoritima.
Ovo nije žanrovski film, ali nije ni meta-žanrovski: on koristi preglednost i
preciznost žanra, ali ne gradi odnos prema žanru kom (bi mogao da) pripada niti
žanru kao takvom.
Suptilnost ovog filma
je na drugoj strani: on sasvim klasicistički izbegava takozvane „jake“ scene,
čija je (receptivna) funkcija u podsticanju emotivnog angažmana gledaoca, a
zapravo fiziološkom nadražaju. Takođe, on autentičnost prikazanih prizora ne
gradi na vernosti spoljnoj slici predmetne stvarnosti, niti na idiosinkraziji
telesnosti, već na kodovima. Kodovima opštenja unutar jedne zatvorene i hijerarhizovane
zajednice, ali i kodovima telesnosti, koja se menja zavisno od obrasca koji
sledi, odnosno uobličava prema liku čijem podražavanju (u osnovi slobodno)
teži.
Jedan značajan domaći
filmski umetnik reče da naše filmove mahom stvaraju ljudi bez životnog
iskustva. Ovde nije tako, pa se zato i može govoriti o podražavanju zasnovanom
na kodovima, odigravanju a ne „izigravanju“, ne onoj nesnosnoj tendenciji
izvođaštva ka samoisticanju, laži taštine umesto istine svedočenja.
I sledstveno, ovo je u
glumačkom smislu jedan od najuspešnijih naših filmova. Ovde je gluma askeza, jedna
stroga disciplina samosavlađivanja i samoprevazilaženja. Svaki od ovih glumaca
je pokazao da može mnogo, i biće nanadoknadiva šteta ako većina njih ne bude u
prilici, ili ne bude imala snage, da to i dalje razvija i potvrđuje.
Jer samo se tako i
mogla ispričati ovakva priča o putu, o jednom putu samouništenja, koje je
upravo to – samouništenje, ne samo rezultat spoljašnjeg pritiska kakav god on
bio, već nečega u nama, iznutra, onoga što nas tera da našu slobodnu volju
usmerimo, umesto sa stvaranju i rastu, ka degradaciji. A samouništenje počinje
onda kada se odreknemo sopstvenog imena, kao ovaj Jovan u filmu, i postanemo
kao „ostali“, gde ti ostali nisu zajednica ličnosti u odnosima ljubavi nego projekcija
naših sopstvenih nemoći. Kada izgubimo ime, neminovno nam se menja i lik. Opet,
kao ovom ovde Jovanu, u filmu.
Zašto je moralo tako da
bude? Nije. To je samo naš izbor, naša sloboda. Bez obzira na beskonačno
nasilje, na strah i moć, na pohotu i manipulaciju. Jer nju omogućava samo naša
zatvorenost, naše pristajanje na tu zatvorenost. Izađimo, zato, ne u smrt i
ludilo, ne bekstvom, nego u život i slobodu, uzletom.
Ovaj film je pošten, on
traga. On sve vreme traga, ne pravi se da sve zna i da je sve već završeno, i
zato mu verujemo. On je dijaloški baš zato što ne simulira dijalog, što je
inače užasna tendencija umetnosti našeg vremena; on je uverljiv baš zato što se
odriče ubeđivanja, u bilo koga, u bilo šta. On je slobodan, jer nam pomaže da
tragamo za sopstvenom slobodom: pruža nam uvid u kodove funkcionisanja nas
samih i onog oko nas. On stoga govori o jeziku, i on je sam jezik. Koliko je
takvih filmova?
Нема коментара:
Постави коментар