понедељак, 02. март 2015.

OKEAN (Tamara Drakulić, 2015)


Vladimir Kolarić

 

O DEVOJCI I ĐAVOLU SA MORA

 

Priče o kraju umetnosti bujaju onda kada nadvlada uverenje da se umetnost predala stvarnosti, da se poetska logika povukla pred logikom stvarnog; ukratko, kada umetnike savlada strah, strah od besmisla i pred besmislom kao strah od delovanja bez cilja. Kada se umetnik odrekne sile da sam postavlja ciljeve i određuje smisao, tada se prepušta različitim instancama moći, koje će mu te smislove i te ciljeve i te kako pronaći, i zadati mu ih.

Umetnikovo je onda samo to da simulira pobunu i slobodu, jer se neka pobuna, neki otpor stvarnosti kao polju zadatog, i neka sloboda, kao prostor života ličnosti, kod umetnika ipak podrazumeva; one su njegova roba, koju će prodati sa manje ili sa više uspeha i tako se napokon socijalizovati, tako savladati svoju socijalnu anksioznost usled (samo)nametnute sumnje u korisnost sopstvenog činjenja.

I naravno, kada ta korisnost i to činjenje postanu njegovi idoli, on, prepuštajući se korisnosti pristaje na instrumentalizaciju, a premeštajući težište na ovo „činjenje“ on se prepušta činjenicama, jednom ropstvu gorem od bilo kog drugog, ropstvu predmetnosti, koje se na planu proizvođenja završava u pukom nominalizmu, a na planu recepcije u lukrativnosti.

Naravno da nije sve tako crno, može se reći da nije crno uopšte: postoje hrabri umetnici, pa tako i, recimo, konkretno u filmu, tri patentirana načina otpora i prevazilaženja ove smutnje. Jedan pokušava da stvar reši na meta-nivoima, u bogatoj tradiciji pastišnog, shvaćenog u najširem smislu; drugi pokušava da obnovi tradicionalne strukturalne i kosmopoetske postupke narativnosti i fikcionalnog na novim osnovama, kroz vraćanje arhetipskom uz oslanjanje na traganje za novim tehnološkim i izražajnim mogućnostima medija; i treći, napokon, teži poetizaciji i subjektivnosti, traganju za jednim ličnim, pročišćenim i nedirigovanim pogledom.

Lep, suptilan i pametan film OKEAN, rediteljke Tamare Drakulić, pripada, očekivano, ovoj trećoj strategiji otpora, za čije zastupnike po pravilu važi da se odriču postojanja bilo kakve strategije: za njih je sve prečesto samo priča o nekakvoj umetničkoj spontanosti, intuiciji, intimnosti, ličnom izrazu, ili (u najgorim slučajevima) o emociji. Ipak, neka strategija i neka politika su uvek tu, i što je više odričemo, time smo sve više njihov plen, i to najčešće onih strategija i onih politika na koje uopšte nismo računali.

Ali film Tamare Drakulić je iznad svega film o izboru; još izričitije: to je film o smrti i putovanju samo onoliko koliko je film o izboru. Takođe, i film o susretima i dodirima onoliko koliko je film o izboru. Shvatili ste, u osnovi, to je – film. A to je, uvek, i nekakva politika, ne negirajmo to.

Film Tamare Drakulić je stoga jedan čin, ne predanost onom ozloglašenom „činjenju“ nego čin, istup; jedan način da se kaže ono „ja“, da se uopšte sme reći „ja“. Slomiti đavola. Pa, da se tako sme i umreti.

Njegov status između dokumentarnog i igranog ne temelji se na hibridnom dokumentarno-igranom konceptu preplitanja dominantno dokumentarnih i igrano-ilustrativnih segmenata, niti na građenju fiction-faction polariteta unutar u osnovi fikcionalne forme. On dokument prevladava poetizacijom, pogledom, i tako mu daje stepen apstrakcije i uopštavanja, „prevođenja sveta predmeta u svet znakova“, koji je ipak presudan da bismo nekom filmu mogli dati kakav-takav istinski umetnički status.

E sad, voleo bih da je rediteljka u ovome bila još odrešitija i hrabrija, da poetizacija nije ponekad uzmicala pred zadatosti doku-(bez)dramskog. Onda bi uvodni segment „rastajanja“ morao da bude odstranjen, a završni oslobođen bespotrebne statičnosti doku-interpolacija na predivno poetičnom surfersko-muzičkom materijalu. Takođe, onda bi se morali odreći tako privlačnih i tako nepotrebnih Huga Prata i „Mageljaša“, jednog viška namigivanja u često, čini se, pogrešnom pravcu, u ovom slučaju avanture, egzotike i „storitelinga“. Jer, ovom filmu nisu potrebna opravdanja. Umetnosti nisu potrebna opravdanja. Ovaj film je u svojim namerama i svom dosegu umetnost. Zašto ga kvariti?

Uostalom, zaista, zašto kvariti: ovakav film nismo imali odavno i još dugo ga nećemo imati. Samo, još više samostalnosti i strogosti. A to nam svima danas nedostaje, toliko da ne znamo u čemu je sa svima nama zapravo problem.

Okean je pustinja i lavirint. Okean je boravište đavola i odraz neba. U okeanu ispisujemo svoje poruke i ispisujemo sebe. Tek on nam daje mogućnost da kažemo „ne postoji svet – postojim ja“. I „postojim ja jer postojiš ti“. Sve to je u ovom filmu.

Нема коментара:

Постави коментар