Vladimir Kolarić
O
DEVOJCI I ĐAVOLU SA MORA
Priče o kraju umetnosti
bujaju onda kada nadvlada uverenje da se umetnost predala stvarnosti, da se
poetska logika povukla pred logikom stvarnog; ukratko, kada umetnike savlada
strah, strah od besmisla i pred besmislom kao strah od delovanja bez cilja.
Kada se umetnik odrekne sile da sam postavlja ciljeve i određuje smisao, tada
se prepušta različitim instancama moći, koje će mu te smislove i te ciljeve i
te kako pronaći, i zadati mu ih.
Umetnikovo je onda samo
to da simulira pobunu i slobodu, jer se neka pobuna, neki otpor stvarnosti kao
polju zadatog, i neka sloboda, kao prostor života ličnosti, kod umetnika ipak
podrazumeva; one su njegova roba, koju će prodati sa manje ili sa više uspeha i
tako se napokon socijalizovati, tako savladati svoju socijalnu anksioznost
usled (samo)nametnute sumnje u korisnost sopstvenog činjenja.
I naravno, kada ta korisnost
i to činjenje postanu njegovi idoli, on, prepuštajući se korisnosti pristaje na
instrumentalizaciju, a premeštajući težište na ovo „činjenje“ on se prepušta
činjenicama, jednom ropstvu gorem od bilo kog drugog, ropstvu predmetnosti,
koje se na planu proizvođenja završava u pukom nominalizmu, a na planu
recepcije u lukrativnosti.
Naravno da nije sve
tako crno, može se reći da nije crno uopšte: postoje hrabri umetnici, pa tako
i, recimo, konkretno u filmu, tri patentirana načina otpora i prevazilaženja
ove smutnje. Jedan pokušava da stvar reši na meta-nivoima, u bogatoj tradiciji pastišnog,
shvaćenog u najširem smislu; drugi pokušava da obnovi tradicionalne
strukturalne i kosmopoetske postupke narativnosti i fikcionalnog na novim
osnovama, kroz vraćanje arhetipskom uz oslanjanje na traganje za novim tehnološkim
i izražajnim mogućnostima medija; i treći, napokon, teži poetizaciji i subjektivnosti,
traganju za jednim ličnim, pročišćenim i nedirigovanim pogledom.
Lep, suptilan i pametan
film OKEAN, rediteljke Tamare Drakulić, pripada, očekivano, ovoj trećoj
strategiji otpora, za čije zastupnike po pravilu važi da se odriču postojanja
bilo kakve strategije: za njih je sve prečesto samo priča o nekakvoj umetničkoj
spontanosti, intuiciji, intimnosti, ličnom izrazu, ili (u najgorim slučajevima)
o emociji. Ipak, neka strategija i neka politika su uvek tu, i što je više
odričemo, time smo sve više njihov plen, i to najčešće onih strategija i onih
politika na koje uopšte nismo računali.
Ali film Tamare
Drakulić je iznad svega film o izboru; još izričitije: to je film o smrti i
putovanju samo onoliko koliko je film o izboru. Takođe, i film o susretima i
dodirima onoliko koliko je film o izboru. Shvatili ste, u osnovi, to je – film.
A to je, uvek, i nekakva politika, ne negirajmo to.
Film Tamare Drakulić je
stoga jedan čin, ne predanost onom ozloglašenom „činjenju“ nego čin, istup;
jedan način da se kaže ono „ja“, da se uopšte sme reći „ja“. Slomiti đavola. Pa,
da se tako sme i umreti.
Njegov status između
dokumentarnog i igranog ne temelji se na hibridnom dokumentarno-igranom
konceptu preplitanja dominantno dokumentarnih i igrano-ilustrativnih segmenata,
niti na građenju fiction-faction polariteta
unutar u osnovi fikcionalne forme. On dokument prevladava poetizacijom,
pogledom, i tako mu daje stepen apstrakcije i uopštavanja, „prevođenja sveta
predmeta u svet znakova“, koji je ipak presudan da bismo nekom filmu mogli dati
kakav-takav istinski umetnički status.
E sad, voleo bih da je
rediteljka u ovome bila još odrešitija i hrabrija, da poetizacija nije ponekad
uzmicala pred zadatosti doku-(bez)dramskog. Onda bi uvodni segment „rastajanja“
morao da bude odstranjen, a završni oslobođen bespotrebne statičnosti doku-interpolacija
na predivno poetičnom surfersko-muzičkom materijalu. Takođe, onda bi se morali
odreći tako privlačnih i tako nepotrebnih Huga Prata i „Mageljaša“, jednog
viška namigivanja u često, čini se, pogrešnom pravcu, u ovom slučaju avanture,
egzotike i „storitelinga“. Jer, ovom filmu nisu potrebna opravdanja. Umetnosti
nisu potrebna opravdanja. Ovaj film je u svojim namerama i svom dosegu umetnost.
Zašto ga kvariti?
Uostalom, zaista, zašto
kvariti: ovakav film nismo imali odavno i još dugo ga nećemo imati. Samo, još
više samostalnosti i strogosti. A to nam svima danas nedostaje, toliko da ne
znamo u čemu je sa svima nama zapravo problem.
Okean je pustinja i
lavirint. Okean je boravište đavola i odraz neba. U okeanu ispisujemo svoje
poruke i ispisujemo sebe. Tek on nam daje mogućnost da kažemo „ne postoji svet –
postojim ja“. I „postojim ja jer postojiš ti“. Sve to je u ovom filmu.
Нема коментара:
Постави коментар