ZAGORKA GOLUBOVIĆ: Moji horizonti

Vladimir Kolarić

 

PROTIV STRUJE

 

Elegantna „filozofska autobiografija“ Zagorke Golubović „Moji horizonti: mislim, delam, postojim“ (Žene u crnom i Centar za ženske studije i istraživanja roda, Beograd, 2012) je značajno svedočanstvo ne samo o mogućnosti slobodnog mišljenja i težnje za dostizanjem lične autonomije, i ne samo o poletima, zabludama, nadama i manje ili više fatalnim greškama jedne istorijske epohe, već svedočanstvo i ništa manje  demonstracija mogućnosti i aktuelnosti nasleđa ozloglašene, prezrene i zaboravljene jugoslovenske Praxis filozofije. Iako ne samo to, ova knjiga je, sa knjigom Božidara Jakšića „Praxis – Mišljenje kao diverzija“ na čelu, doprinos tendenciji preispitivanja i aktuelizacije Praxisa, što je sasvim izvesno najzanimljivija i najznačajnija tendencija u savremenoj domaćoj filozofiji. Ta tendencija naravno nije ni priznata i prepoznata, ali je tako valjda moralo biti, i valjda je i bolje što je tako.

Subverzivnost i ozloglašenost Praxisa je, van svih mistifikacija i manipulacija, u sposobnosti njegovih vodećih protagonista da probiju zadate provincijalne granice i dosegnu jedan za lokalne prilike nepoželjan intenzitet stvaralačkog napora. Takođe, greh praksisovaca je bilo to što je njihova filozofija „radila“, i što su bili istinski, a ne tek prividno, spremni da je uposle na zadatku doslednog i „studiznog preispitivanja mistifikacija i dezinformacija o tome kuda kreće jugoslovensko društvo“. Ukratko, oni su hteli da filozofija bude ono što filozofija jedino može i biti – preispitivanje, i to preispitivanje ne bilo čega, nego najfundamentalnijih i najaktuelnijih pitanja epohe – epohe kao konkretne prostorno-vremenske jedinice a ne ideološke post festum apstrakcije – i to u perspektivi koja ne bi isključivala ni istoričnost, ni razvojnost, ali ni celovitost.

I naravno da su tada morali biti ućutkani a sada prezreni. I naravno da Zagorka Golubović, iako u malo je reći poznim godinama, svoju filozofsku otadžbinu brani kako neprestanim razvojem sopstvenog mišljenja, sve do granice kada bi je mnogi njeni nekadašnji saputnici sa levice pre odbacili nego i pokušali da je razumeju, već i nastupima i intervjuima u kojima nudi najrazumniju, najtačniju i najrazorniju kritiku savremenog srpskog momenta, jednog ropstva i roptanja, gotovo bezglasnog a svakako neartikulisanog, tako samozadovoljno beznadežnog.

Ova autorka, ukratko, sebi nije oduzela pravo na glas i na reč. Nije se odrekla svega onoga čega su morali da se odreknu toliki od onih željnih apanaža ove ili one vrste, ili makar bolesnih snova kad su im apanaže već nedostupne – a čini se kao da su takvi već svi.

Pa lepo je čudi da neko danas govori o ličnosti i o slobodi, a da odvratno i koketno ne frazira. Lepo je čuti (ili makar pročitati) da neko danas još govori o utopiji, o onoj invenciji kao „sposobnosti da se misli na utopijski način“, koji jedini otvara put novim paradigmama, novim viđenjima dakle, alternativama. Ko se još bori i traga, ko još ima mozga i hrabrosti, ko neće da pristane na lucifersku veru kako je sve završeno i već odavno zadato, a mi samo treba da sprovodimo i da pristajemo. Ko još nešto hoće, a da to nije samo smrt.

Stidimo se!