Vladimir Kolarić
BOGU
BOŽIJE
Konačno je i na Srbiju
došao red da dobije ovakav film, gotovo tipski unutar onog što se danas smatra
pravoslavnim filmom, odnosno filmom koji izražava jedan od mogućih pravoslavnih
modela sveta. Voleo bih da mi neko objasni zašto se takvi filmovi po pravilu
dovode u vezu sa Tarkovskim, ali dobro. Ovo se takođe ne odnosi na pozivanje
vrednog i čestitog reditelja ISCELJENJA na velikog ruskog autora, koje je
legitimno, jer se ono ticalo ličnih afiniteta, a ne tumačenja filma i
njegove estetike.
Dakle, vizuelna
statičnost i detaljizam kao sugerisanje prisustva duhovnog, pokajanje kao
zamena za sažaljenje i strah, potiranje
stila i idejnosti vizuelnom, verbalnom i kinetičkom svedenošću, koje bi trebalo
da otvori put otkrovenju; ukratko, askeza čula i ovosvetskog znanja, autorsko
snishođenje, sve radi smirenja koje nam uopšte daje pravo da se bavimo
umetnošću, a da se pri tome ne igramo Boga, nego podstičemo na oboženje – sve je
to (i) u ovom filmu. Na nivou jezika – tu je referisanje na ikonopis, na nivou
stila – na vizantijsko pojanje, na nivou narativnog – na bogatu tradiciju žitija.
I naravno, jedna aktuelnost,
naša – postratna i nadajmo se ne i (ponovo) predratna, težnja ka jednom
kolektivnom isceljenju, prevazilaženju sukoba i naizgled nezaceljivih rana,
zbog krvave prošlosti, sluđene sadašnjosti i beznadežne budućnosti.
I najzad, već sam na
predmetnost u perspektivi večnosti usmeren postupak ovakvih filmova, pa i
ISCELJENJA, priznaje da postoji svet, i da tom svetu treba pomoći.
Gluma-svedočenje (a ne
gluma-izigravanje) Jove Maksića je već dovoljno isticano da bi i „Odbrana
umetnosti“ dodavala svoj glas. Jer ipak ličnosti određuju identitet ovog filma,
kako ne bi bio samo „jedan od onih“, nego, kao uostalom i svako od nas, „taj i
taj“. Film za sebe ne može da kaže „ja“, ali valjda mi to (još) možemo.
Treba biti maksimalno
pravedan prema ISCELJENJU. Njegov autor, tačnije, kao i uvek u filmu – autori,
svakako ne misle da od ovog momenta počinje krštenje srpskog filma. Treba se
samo bojati iskušenja da se ovakvi filmovi počnu proizvoditi po zadatku, jer
onda nužno više neće biti „ovakvi“. Postaće ideologija. A ovo ne bi smelo da bude
stvar, ni na planu proizvodnje ni na planu recepcije, bilo koje ideologije. Ovo
bi moralo biti nešto više od toga.
Videćemo šta će biti
život ovog filma. Koliko on može da ponese. To ne zavisi samo od ovog filma,
već i od nas. Nas ovde i nas svuda, jer je rečeno – molite se za sve ljude, molite
se za ceo svet. Zar ima više od toga?
Нема коментара:
Постави коментар