среда, 4. март 2015.

ISCELJENJE (Ivan Jović, 2015)


Vladimir Kolarić

 

BOGU BOŽIJE

 

Konačno je i na Srbiju došao red da dobije ovakav film, gotovo tipski unutar onog što se danas smatra pravoslavnim filmom, odnosno filmom koji izražava jedan od mogućih pravoslavnih modela sveta. Voleo bih da mi neko objasni zašto se takvi filmovi po pravilu dovode u vezu sa Tarkovskim, ali dobro. Ovo se takođe ne odnosi na pozivanje vrednog i čestitog reditelja ISCELJENJA na velikog ruskog autora, koje je legitimno, jer se ono ticalo ličnih afiniteta, a ne tumačenja filma i njegove estetike.

Dakle, vizuelna statičnost i detaljizam kao sugerisanje prisustva duhovnog, pokajanje kao zamena za sažaljenje i strah,  potiranje stila i idejnosti vizuelnom, verbalnom i kinetičkom svedenošću, koje bi trebalo da otvori put otkrovenju; ukratko, askeza čula i ovosvetskog znanja, autorsko snishođenje, sve radi smirenja koje nam uopšte daje pravo da se bavimo umetnošću, a da se pri tome ne igramo Boga, nego podstičemo na oboženje – sve je to (i) u ovom filmu. Na nivou jezika – tu je referisanje na ikonopis, na nivou stila – na vizantijsko pojanje, na nivou narativnog – na bogatu tradiciju žitija.

I naravno, jedna aktuelnost, naša – postratna i nadajmo se ne i (ponovo) predratna, težnja ka jednom kolektivnom isceljenju, prevazilaženju sukoba i naizgled nezaceljivih rana, zbog krvave prošlosti, sluđene sadašnjosti i beznadežne budućnosti.

I najzad, već sam na predmetnost u perspektivi večnosti usmeren postupak ovakvih filmova, pa i ISCELJENJA, priznaje da postoji svet, i da tom svetu treba pomoći.

Gluma-svedočenje (a ne gluma-izigravanje) Jove Maksića je već dovoljno isticano da bi i „Odbrana umetnosti“ dodavala svoj glas. Jer ipak ličnosti određuju identitet ovog filma, kako ne bi bio samo „jedan od onih“, nego, kao uostalom i svako od nas, „taj i taj“. Film za sebe ne može da kaže „ja“, ali valjda mi to (još) možemo.

Treba biti maksimalno pravedan prema ISCELJENJU. Njegov autor, tačnije, kao i uvek u filmu – autori, svakako ne misle da od ovog momenta počinje krštenje srpskog filma. Treba se samo bojati iskušenja da se ovakvi filmovi počnu proizvoditi po zadatku, jer onda nužno više neće biti „ovakvi“. Postaće ideologija. A ovo ne bi smelo da bude stvar, ni na planu proizvodnje ni na planu recepcije, bilo koje ideologije. Ovo bi moralo biti nešto više od toga.

Videćemo šta će biti život ovog filma. Koliko on može da ponese. To ne zavisi samo od ovog filma, već i od nas. Nas ovde i nas svuda, jer je rečeno – molite se za sve ljude, molite se za ceo svet. Zar ima više od toga?

Нема коментара:

Постави коментар