Vladimir Kolarić
A
SLOBODA, GDE JE?
Smeštanjem radnje u
Holivud, tematizovanjem proizvodnog procesa na filmu i personalno-institucionalnih
relacija unutar filmske, odnosno prikazivačko-zabavljačke industrije, Dejvid
Kronenberg u filmu „Mape do zvezda“ (Maps to the Stars, 2014) markira
metatekstualnost i parodičnost, koju dodatno potvrđuje i upornim i sistemskim,
u osnovi parodijskim, referiranjem na neke od najmarkantnijih, najtipičnijih i
najoglašenijih segmenata vlastitog opusa.
Njegova opsesija materijom,
odnosno njenom bolnom težnjom za preobraženjem i izbavljenjem, ovde biva
hipertrofirana upravo ovakvom parodijskom multi-tekstualnošću, te potenciranje
incesta, starenja, telesnog raspada, telesnih izlučevina, seksualne pervertiranosti i duševne i telesne unakaženosti, i najzad, ovde
nabitnije, opsesije svim mogućim oblicima terapije, kojom se želi spasiti što se
spasiti može, a zapravo je nadomestak za bilo kakav oblik istinskog „spasavanja“,
samo potencira začarani krug materije, koja se nemoćno, bolno i u osnovi
tragično koprca prepuštena sama sebi. Potraga za prstenom koji bi raščarao
magiju je bezuspešna i završava se u smrti i zločinu, jer je, u osnovi, samo na smrti i zločinu i počivala. Pri svemu tome, opet u
parodijskom osvrtu na sopstvenog „Spajdera“, Kronenberg ostavlja mogućnost da se radi tek o prikazu šizofreničarevog uma, o filmu na avangardistički
način usmerenom ka „unutrašnjoj“ umesto „spoljašnjoj“ slici, slici svesti
umesto slici (predmetno-istorijske) stvarnosti.
Replika-ključ ovog
filma je ona kojom se kaže otprilike „Sada će svi znati da smo činili zločine“.
Ono, dakle, što duboko u sebi, bar s vremena na vreme, govori svako od nas. A
dok je tako, biće nam ovako kako nam je, ceo svet i sav naš život preti da
postane i da ostane samo jedan veliki zločin. Mapa do zvezda je tako mreža, a
ne put, nešto što ne može da nas vodi, ali bi moglo, „ako su nam zvezde
naklonjene“, bar da nas prizove.
A sloboda, gde je?
Нема коментара:
Постави коментар