AMANET (Nemanja Ćipranić, 2015)

Vladimir Kolarić

 

ELITA UBICA

 

Autori „Amaneta“ pravilno uočavaju da je problem današnjeg društva gotovo po pravilu problem elite ili čak problem sa elitom, odnosno odnosa koji treba uspostaviti prema etabliranim i kodiranim oblicima (ponovo) probuđene klasne svesti. A da je opet, etički gledano, problem elite u osnovi problem izdaje, pa time i problem svih nas, jer smo svi mi itekako spremni na izdaju svakog, makar i najbližeg, makar i ni zbog čega. Svet u kome više, kako reče neko od likova Agate Kristi, ne postoje neprijatelji, nema ni svojih heroja, pa se u građanskom društvu rascep premešta u porodicu; sada, međutim, sa raspadom građanskog društva i (re)feudalizacijom, rascep se ponovo vraća na (makar i pseudo) hijerarhijsku ravan, te porodični rascep više nije izazavan samo prisilnim autoritetom simbolizovanim ulogom oca, nego je i on u osnovi klasni, a „otac“ (ili onaj koji ga simbolički dublira) više ne vlada samo silom zakona i nad telima i svešću, već atakuje i na same najdublje genetske osnove bića „drugog“, na najdublje osnove njegovog identiteta. Klasni sukob napokon postaje ono što je u osnovi uvek, makar i implicitno, bio – ontološki.

I u tome se ovaj film obraća dobrim aktuelnim uzorima, možda najboljim, u savremenoj beneluks-skandinavskoj filmskoj i televizijskoj produkciji, koja spajajući popularne sa artističkim izražajnim kodovima, gotovo opsesivno tretira navedena pitanja: pitanja moći i elite, i to moći kroz prizmu elite.

Iako ne bez osmišljenosti i skrupuloznosti u izboru saradnika, uključujući i glumačku podelu, film Nemanje Ćipranića za razliku od svojih srećno odabranih uzora (a ne treba se stideti uzora, i toga da se imaju uzori, to rade samo diletanti), posrće na onoj najvažnijoj, dramaturškoj i konceptualnoj ravni, koja je zapravo jedna te ista, kada razumemo (a konačno moramo razumeti), da su dramaturgija i filosofija jednog filma jedno te isto. Narativni i dramski (sistemski i strukturalni, dakle) deficit, a za to je „Amanet“ dobar primer, je ujedno i logički, odnosno deficit na planu misli i ideje, a samim tim i na planu smisla.

Ipak, ne treba prevideti jedan autentično filmski supstrat „Amaneta“, jedan, ali koji će više nego bilo šta drugo čuvati ovaj film od zaborava. A za njega je zaslužna Marija Vicković, ali i reditelj koji je ciljano ili ne (verovatno ne, ali nikad se ne zna, poetički proces je čudo) dopustio Mariji Vicković da proguta ostatak filma, i iz njega izvuče makar delić onoga, a nije tome toliko puno falilo, što je mogao i morao biti ovaj film u celini. Činjenica da Marija Vicković nije vodeća zvezda srpskog filma, dovoljno govori o srpskom filmu, toliko da je na granici da izgovori i (da li retoričko?) pitanje da li srpski film uopšte postoji. Jer ne prave filmove mafija i policija, filmove prave zvezde. Mrak filmova nije mrak crnih lista, već mrak koji dopušta zvezdama da sinu, i time i sam postaje jedna velika zvezda, posle čega sve ostalo, svaka sitna ljudska sujeta i još sitnija izdaja, prestaje da ima bilo kakvu važnost. E, to nam treba.