AGATA KRISTI : UKLETA KUĆA

Vladimir Kolarić

 

SVA TA SUROVOST

 

 

 

 

Priča o surovosti u jednoj bogataškoj (mešano plemićko-skorojevićkoj) porodici, „Ukleta kuća“ Agate Kristi (Mladinska knjiga, Beograd, 2013, prevod Olivera Nićiforović Babac; Crooked House, 1949), nije priča o surovosti jedne klase, niti – na primer, a odavno podrazumevajuće – očinskog autoriteta (konstruisanog kao nužno prisilni autoritet), već pre surovosti koja proizilazi iz nemogućnosti da se sledi ono, jedino oslobađajuće – „ostavi svoje roditelje i kreni za mnom“; surovost svake idolatrije, ukratko.

Ubistvo kao vrhunac surovosti, ne proizilazi iz nekog manjka u razumu nego u osećanjima, iz jedne apstrakcije i metafizike dakle, koja ličnost, doživljaj i iskustvo podređuje magijskom viđenju sveta i čoveka, onom koje svetu fantazija pridaje ontološku status. Ubica možda i razumeva da je ubistvo loše, ali to ne oseća; ubica je, dakle, žrtva metafizike i njen krajnji ishod – jer ako je svejedno da li je „nešto“ ili „ništa“, šta drugo iz toga može da proistekne? Ubija onaj koji u drugome ne vidi živu, jedinstvenu i neponovljivu ličnost, nego nekakvu apstrakciju, pojam. Za koga je i taj čuveni „Drugi“ tek pojam, pre „drugo“, ono „nešto“, nego drugi/Drugi, dakle „neko“, jedna telesna pojedinačnost, konkretnost sama.

Ne prihvatiti čoveka u toj njegovoj telesnosti, jedinstvenom i neponovljivom postojanju, živoj konkretnosti, je ništa drugo nego surovost kao takva, ništa drugo do – ubistvo. Drugi izbor je sloboda, i za njega je (avaj!) sposobna ponovo samo živa, jedinstvena i neponovljiva ličnost, i jedino ona, kao takva, nudi mogući izlaz iz lavirinta „ukletosti“, a koji je slika koliko sveta u njegovoj palosti, toliko i našeg (ostrašćenostima) zakržljalog mozga. Slika lavirinta je i slika kosmosa, onakva kakva nam se nudi iz vizure magijske svesti, a u koju nam se (odnosno našoj slobodi) nudi da u nju poverujemo. A za izlaz je potrebna neka snaga i sila, neko usmerenje, skok, proboj, podvig, potrebno je da mi sami, oni koji se probijamo - jesmo.

Agata Kristi je u svojim sjajno pisanim romanima i pripovetkama tačno znala protiv čega se bori i, što je još važnije, za šta i u ime čega (ili tačnije koga) se bori; to je i najveća vrednost njenog dela.