субота, 14. новембар 2015.

PANAMA (Pavle Vučković, 2015)


Vladimir Kolarić

 

NA OTOKU SREĆE
 
 

 
Eh, šta je moglo da bude od ovog filma, samo da je išta bilo. Multidimenzionalnosti, identiteti, neodređenosti, jedna povremeno lepa vizualna relaksiranost, za naše uslove neuobičajena politika i estetika tela.

Ali ipak, da bi od „Paname“ u režiji Pavla Vučkovića išta bilo, mnogo je falilo, sve je falilo. Falio je koncept, falio je izbor. Šta radimo, o čemu? Zašto ne triler a ne ništa? Zašto ne holografsko-fraktalna strukturiranost a ne opet ništa? Upravo za ovakve filmove je od ključne važnosti koncept, dramaturgija, a od toga u ovom filmu savršeno - ništa.

Maglovita zamisao se u trenutku materijalizovala – tako izgleda „Panama“. Bez toga da je umetnost poiesis, neko građenje i neka misao. Nešto što se gradi (dakle proces) na osnovu nečega (dakle ideja). Čudi danas ta nehajnost, mada je na granici da na svoj način bude šarmantna. Kao što čudi i nedostatak filmske kulture, autentičnog receptivnog filmskog iskustva, mada je i to, u vremenu prezasićenosti meta-ravnima u umetnosti i zabavi, ponovo na granici da bude šarmantno. Ali zašto ta granica, i stalno ispod te granice? Zbog čega? Zbog čega se ne napravi film, kada su se obezbedila sredstva, kakva-takva, kad već imate te fine mlade glumce (Slaven Došlo, Jovana Stojiljković), sa kojima bi se štošta moglo napraviti? Autocenzura, neznanje, ignorancija, provincijski usađen osećaj inferiornosti, šta?

Teško je napraviti film u Srbiji. Možda je u Panami lakše. Ali, da bi se to proverilo, najpre se mora stići do tamo. Ili dokle god, samo da se već nekud stigne.

 

Нема коментара:

Постави коментар