Vladimir Kolarić
NA
OTOKU SREĆE
Ali ipak, da bi od
„Paname“ u režiji Pavla Vučkovića išta bilo, mnogo je falilo, sve je falilo.
Falio je koncept, falio je izbor. Šta radimo, o čemu? Zašto ne triler a ne
ništa? Zašto ne holografsko-fraktalna strukturiranost a ne opet ništa? Upravo
za ovakve filmove je od ključne važnosti koncept, dramaturgija, a od toga u
ovom filmu savršeno - ništa.
Maglovita zamisao se u
trenutku materijalizovala – tako izgleda „Panama“. Bez toga da je umetnost
poiesis, neko građenje i neka misao. Nešto što se gradi (dakle proces) na osnovu
nečega (dakle ideja). Čudi danas ta nehajnost, mada je na granici da na svoj
način bude šarmantna. Kao što čudi i nedostatak filmske kulture, autentičnog
receptivnog filmskog iskustva, mada je i to, u vremenu prezasićenosti
meta-ravnima u umetnosti i zabavi, ponovo na granici da bude šarmantno. Ali
zašto ta granica, i stalno ispod te granice? Zbog čega? Zbog čega se ne napravi
film, kada su se obezbedila sredstva, kakva-takva, kad već imate te fine mlade
glumce (Slaven Došlo, Jovana Stojiljković), sa kojima bi se štošta moglo
napraviti? Autocenzura, neznanje, ignorancija, provincijski usađen osećaj
inferiornosti, šta?
Teško je napraviti film
u Srbiji. Možda je u Panami lakše. Ali, da bi se to proverilo, najpre se mora
stići do tamo. Ili dokle god, samo da se već nekud stigne.
Нема коментара:
Постави коментар