Прича: ОЛЕГ

Владимир Коларић

ОЛЕГ

Ениси Успенски

„Живот бих дао, рођени, овај свој живот једини,

Да хоће да нас озари бар нијема сјајна муња

И да згроми марву, пастира и тор!“

(Горан Бабић)

Још је било јутро, магловито неко јутро, онда кад је дошла по Олега. Измаглица, као дим од некуд, само је увећавала сивило зграда, сивило неба: и Олег је био у сивом кад је изашао. са неким завежљајем под руком што се осећао на повраћку, пишаћу и буђ.

„То је мирис лударе“, рекао је кад су се руковали.

Није дошла колима и мораће на метро. Рекла му је то, и Олег је изгледао као да му је свеједно. Кренули су низ ту стрму улицу.

„Шта су урадили са луталицама?“

Вера га је погледала.

„Псима луталицама. Нема ни једног.“

Огрнула се, било је свежије него што је изгледало из стана: требало је да понесе бунду.

„Требало је да понесеш бунду“, рекао је Олег.

Поново га је погледала, али ништа није рекла. Не жели да га збуњује. Олег има неке боре око очију, никада их није имао, и неко жутило. Одвешће га код Људмиле, Људмила ће се усудити да га прегледа. Предложиће му то, али Олег је увек био тврдоглав и немаран за своје здравља. Сада је можда другачије, можда се променио. Вера не верује у промене, свака промена је чудо и чудо је једина права промена. Али чудо је могуће, зашто не би било? Не ваљда зато што се њој никад није догодило, то је ствар вероватноће, уосталом. Она је математичар, и она то зна.

„Знаш ли који је данас дан?“, пита је Олег. Хода опрезно, као да није навикао на низбрдицу. Гледа пред себе.

„Петак, зашто?“

„Велики петак, Вера. Прекосутра је Васкрс.“

Вера је прећутала. Њена баба је фарбала јаја, тамо на селу, баба по мајци. Лепо је то радила, као неку чипку.

„Знаш шта значи оно ХВ, на васкршњим јајима?“

„Шта?“, питала је Вера.

„Хуј вам, ето шта значи. Хуј вам.“

Сели су на метро: за двадесет минута су кући. Спремила му је пироге са купусом и воћем. Топли су и биће му драго.

„Знаш ли шта су нам радили тамо? Здравим људима су убризгавали инјекције инсулина. После се надују а кожа им буде ко сапун. Замисли. Здравим људима су давали лекове за шизофренике.“

„Чуће нас неко, Олег.“

„Чуће мене. Говорим само ја, зар не?“

Пред зградом срећу тетка Варју. Она се најнормалније поздравља са Олегом, као да га је јуче видела.

„Вера нам се поправила у задње време, зар не, Олеже Петровичу?“

„Добро изгледа“, рекао је Олег и Вери је због нечега било непријатно. Али бар ће јести пироге, свидеће му се и све ће бити у реду.

„Држиш моју слику“, рекао је, кад је сео на столицу и спустио завежљај.

Вера је почела да расклања ствари са стола, није то стигла јутрос, како би имао где да стави пирог.

„Зашто?“, наставио је Олег.

„То је лепа слика. Из војске...“, рекла је Вера. Звучала је себи као идиот и побегла је у кухињу, по тај пирог.

„Зашто, Вера? Ми нисмо у браку. Зашто си ме чекала?“

Вера се вратила и спустила тањире на сто.

„Знам да ниси одобравала оно што радим. Говорила си: Хоћеш да изиграваш мученика, имаш комплекс мученика, умишљаш да си ти извор сваког добра. Сећаш ли се?“

Вера је села, преко пута. Заборавила је на пирог. Тањири су чекали, као разрогачене очи.

„Сећам се.“

„Па, зашто си онда сада са мном а не са њима?“

„Којим њима? Поново паничиш, Олег.“

„Не говори ми да паничим. Ја сам био тамо, а не ти. И знам шта говорим.“

„Наравно да знаш.“

„Како твоји ђаци?“

„Све су гори“, одговорила је Вера. „Све се ово распада.“

„Схватила си?“

„Уништиће нас, Олег.“

„Ко?“

„Ти не знаш како је бити поражен.“

„Не знам? А шта сам ја, победник? Погледај ме, Вера. Победници овако не миришу.“

Победник си, хтела је да му каже. Победник си, јер си имао своју причу, док смо ми причали туђе. Победник си, јер кад све ово прође, ти ћеш бити херој, а ми кукавице и полтрони. Твоје романе ће да штампају, а мене се више нико неће ни сећати, ни ђаци, ни колеге, нико. Како је то грозно кад ти измичу тло под ногама...

„Донећу пирог“, рекла је.

Али кад се вратила, Олега више није било у соби.

Чула је за њега непуних годину дана после доласка Горбачова на чело партије и државе. Почели су да објављују његове текстове у новинама, најпре стидљиво, а онда све чешће. Појавио се на телевизији. То је била сензација. Вери су са одушевљењем причали о њему, као да су они ти са којима је живео, са којима се радовао, као да га она и не познаје.

„Онај Олег, знаш, Олег Петрович, добар човек...“

Прочитала је једну његову причу, о издаји. И у једном од ликова препознала је себе...

У години када је требало да се пензионише, једно дете јој је донело шарено јаје.

„У недељу је Васкрс, па за вас... Христос Воскресе, наставнице.“

Вера се расплакала и дете је побегло.

„Олег, ја сам“, рекла је.

Одмах јој је препознао глас.

„Хеј, Веруша, како си? Све хоћу да те позовем, али не стижем.“

„Знам да много радиш.“

„У последње време све мање. Хоћеш да дођеш код мене?“

„У последње време никуд не идем. Од јесени идем у пензију.“

„Још си млада, Веруша, не дај се. Него, да ја дођем код тебе? На Васкрс, може?“

„Може.“

„Јеси ли фарбала јаја?“

„Имам једно.“

„Биће довољно.“

И дошао је. Са вином, бомбоњерама и цвећем.

„Вино не пијем. Не смем ни слатко, дијабетичар сам.“

„Али зато може цвеће, зар не? Ајде, стави га у воду па да седнемо.“

Добро је изгледао, заиста добро. Спремила му је неко месо и пироге, као оне, онда. Олег је донео једно јаје са собом и потуцали су се. Победио је, наравно, и појео оба јајета, лепа и крупна, каква се не виђају...

„Победник односи све“, рекао је. „Победник, сећаш ли се? Рекла си ми да ћу бити победник.“

„Свега се сећам.“

„Знаш шта? Мислили смо да пуцамо у комунизам а пуцали смо у Русију.“

„Немој. То је фраза. Имао си своју борбу и не посипај се сад пепелом.“

„Знаш шта још? Лудница ме је научила овоме... Овоме да славим Васкрс, и остало. Раније нисам умео ни да се прекрстим. Имали смо једног рашчињеног свештеника у психушки. Бацио је анатему на свог епископа због сарадње са властима, па ем су га рашчинили, ем стрпали иза браве. Он ми је рекао: Кад год ти је тешко, само реци Христос васкрсе, без обзира који је дан у години, и биће ти лакше. Тако је и било. Ускоро сам набавио неку масну оловку и нацртао Богородицу на јастучници. Однео сам је том попу. Где кријеш Владимирску, покажи ми је, рекао ми је. Нисам имао појма о чему говори. Ово је Богородица Владимирска, прецртао си је, где ти је оригинал, инсистирао је. Не знам ти ја оче ни шта је Владимирска, рекао сам, ово сам нацртао из главе. Он ме је пољубио и рекао: Само говори истину и биће велики благослов на теби.“

„И, јеси ли послушао?“

„Нисам. Имам стан, своје новине, своје јавне наступе. И све мање говорим истину.“

„Добар си ти човек, Олег.“

„Удај се за мене, Вера.“

„Мислила сам да имаш неку студенткињу.“

„Било је студенткиња. Али у задње време немам никог. Потребна си ми, Вера.“

„Али ти мени ниси, Олег. Више ниси.“

Олег је рекао:

„Чућемо се, ипак.“

„Волела бих.“

Затворила је врата за њим, а онда га дуго гледала кроз прозор, како улази у кола, удаљава се, нестаје.

Она каже:

„Волела бих да ми се врати, али сад је касно.“

„Често нам говоре о затворености ове земље, али говоре нам и о ширини руске душе, њеној безмерности, њеној граничној вези са Богом. Па ко нас ту лаже, једни или други? Шта има Бог са затвореношћу, осим ако затвореност није она усредсређеност на себе саме, на своју нутрину, а Царство Божје је у нама? Нису они тако суптилни, не брините, предрасуде не маре за нијансе. Ми смо затворени зато што лажемо а призивамо Бога, јер смо га одбацили. Призивамо истом оном снагом којом смо га одбацили, и којом ћемо поново да га одбацимо, само ако нам неко обећа довољно уверљив рај на земљи. Погледајмо у себе саме, у своју душу. И погледајмо ову огромну руску земљу, бреза до брезе, а између празно. И запитајмо се: каква је веза између тога двога. И шта има истина са лажи, а шта ми са Богом. Погледајмо се, рецимо отворено. Нека нам је са Богом.

Олег Петрович Х. : Неколико истина о лажи “

Када је умрла, Вери је на сахрану, поред тетка Варје, дошло и неколико младића и девојака, бивших ученика. Међу њима и онај са јајетом, васкршњим, за онај Васкрс са Олегом.

„Расплакала се. Увек ћу то памтити.“

И спустио је једно шарено јаје на гроб, иако није био Васкрс.

Олег је за то време био у Америци и ништа није знао о Вери.

„Русија ће поново бити велика“, рекао је студенткињи, Црнкињи, са којом је лежао у кревету.

„Помилуј ме“, рекао је.