PORED MENE (Stevan Filipović, 2015)

Vladimir Kolarić

 

DOGODINE U NJUJORKU

 

Situacija je mnogo ozbiljna, čim okolo niču li niču Potemkinova sela. E sad, Potemkinovo selo bi trebalo da bude izgrađeno bar toliko dobro da gazda može da se pretvara kako je makar i izdaleka poverovao da je selo pravo. A kod ovih naših Potemkinovih sela, filmskih i kulturnjačkih – ko i zbog čega i za koje pare trebalo da se pretvara? Koja je alhemija potrebna da se od dve daske poveruje da je kuća, a od eksera živa i zdrava krava? Možda alhemija srpske javnosti, one kulturnjačke posebno? Koja ako već ne može da se pretvara kako je nešto dobro, makar može da se pretvara da je  nešto relevantno, nešto o čemu vredi pričati. Da je nešto uopšte vredno priče, razgovora, da je uopšte „nešto“.

Ali dobro, pretvaranje je magija a ne stvaralaštvo, pa ovde ulazimo u polje magijske svesti a ne umetnosti. A magijska svest se leči u crkvama i bolnicama, a nekada davno se lečila i na univerzitetima. Javni domen, medijski posredovan, nije pogodno polje za raščaravanje, pa se neću time ni baviti. To samo u posebnim prilikama. To samo kad je vreme i mesto. Samo u "kućnoj" radinosti.

„Pored mene“ Stevana Filipovića. Šta – između „dogodine u Prizrenu“ i „dogodine u Njujorku“, da poverujemo da je to srpska stvarnost? Da poverujemo da je bilo koja ideološka shema bilo kakva stvarnost? Da poverujemo da nije da nas neko pravi budalama nego da je samo bolno iskren? Da prihvatimo da smo ostali bez dela mozga, pa nam se pričinjava makar nešto i ovlašno nalik na smisao, ili makar na film? Da pristanemo na vremeplov, da je jedna užasno arhaična optika naša ovde-i-sada aktuelnost? Da ovde ima bilo kakve aktuelnosti. Aktuelno je ono što je stupilo u stvarnost, što se ostvarilo, što je postalo čin, prešlo u čin. A šta je ovo? Šta?

Bolji od „Šišanja“? Čudna mi čuda.

Dobar kasting? Palac visoko nagore.

Slaven Došlo? Ok.

Propaganda je ozbiljna stvar, jako ozbiljna i zahtevna stvar. Ako se to ne postigne, propaganda se pretvara u svoju suprotnost, antipropagandu polaznih vrednosti. Pa čija je to onda propaganda? A? Razmislite o tome – javnosti, kulturnjaci, umetnici, blogeri. Jer misao  još nikuda nije pobegla, a nije ni duh, rano smo se ponadali. Čekaju oni, i to na nas, samo da se ohrabrimo. Jer, u krajnjoj liniji, zar nije bolje da se držimo misli i duha nego odvratnog puzanja pred svakim ko nam pripreti prstom ili mahne šuškama. I lepše je nekako, zar ne? I uopšte, zar ne bi trebali da se zapitamo zašto ništa a ne ipak (i bar ponekad i za promenu) nešto? Nije to metafizika, nego život. Ovaj naš, jedini koji imamo. A pitanje smisla takođe nije metafizičko pitanje, nego pitanje održanja i očuvanja tog našeg života, onoga što bi on trebalo i moralo da bude. I od koga se ruke ne dižu tako olako. Nikako to ne bismo smeli sebi da dopustimo. Nikako.