Priča: STIV

Vladimir Kolarić

 

STIV

 

 

„I’m going away tonight.”

(James Brown)

 

Vetrovi duvaju ovim šumama, njišu hrastove. Hrastovi se otimaju, kao da nikad nisu bili življi nego baš ove noći, kad u meni sve umire. Udaraju jedni o druge, prenose poruke, druže se. Sve je jedno, priroda je jedna, a ja sam sam na ovom svetu.

Tako razmišlja Stiv dok ide tim uskim zemljanim dumom prema kolibi, osvetljenoj samo jednim fenjerom. Granje ga šiba po nogama, lišće mu se upliće u kosu, Ima li zveri u ovim planinama, ima li uopšte više zveri u Americi? Amerika je cela jedan veliki krik. Amerika je slobodna od same sebe.

Šta će uopšte zateći u toj kolibi? Stiv razmišlja. Nije se presvukao već dva dana, mora da se oseća na znoj, odavno nije mirisao svoj znoj, ne može ni sad, vetar mu ne da. Tušira se tri puta dnevno, presvlači se, ne dozvoljava drugima da ga osete. Trudi se: da bude nevidljiv.

Nikad nije video mrtvog čoveka, osim na televiziji, a smrt je tamo sve realističnija, sve bliža, kao da će da nahrupi sa ekrana, kroz sve te signale i kablove, i poplavi njegovu lepu porodicu, kuću na doživotnu otplatu, njega i ženu, i dva sina.

Zašto sad tu smrt osećam u sebi, kad ga nisam ni poznavao za života? Stiv ulazi u kolibu: on leži u krevetu, koža mu je naborana kao kora hrastova.

„Živeo sam drugačije nego ti“, govorio je otac. „Borio sam se, ubijao sam i nisam bio pička. Pa šta ako sam te ostavio? Bio sam čovek i imao sam prava na to.“

„Šta onda tražiš od mene?“, zamucao je Stiv, kao nekad, kada nije bio viši od bicikla.

„Ništa, samo hoću da te vidim pre nego što crknem.“

„Mislio sam da me mrziš.“

„Kako mogu da mrzim nešto što se od mene okotilo?“

Umro je oko ponoći.

Kako je mogao ovde da živi, pitao se Stiv. U ovoj pustari zavijaju samo vetrovi i vuci, ni jedne automobilske sirene, ni mobilnog telefona, ni ekrana. Proverava: jeo je samo konzerve i neke bobice što ih je nalazio u šumi. Kako je znao koja je otrovna a koja ne? Stiv je verovao samo etiketi, etiketa obavezuje, izgled ne znači ništa.

Stari je ipak imao jedan tranzistor, ali odavno bez baterija. Stari nije mogao da prati ni vesti, ni stanje na berzi, ni Superbol. Da li je izolovanost dovoljna da sagorite i da zaista kažete bilo je dosta? Ili samo u tišini očajavate...

Legao je samo malo da se odmori, dok ne prođe ova huka, pa da siđe do puta, u domet svog mobilnog telefona i pozove nekog, ali zaspao je. Kad se probudio i dotakao odrvenelu ruku svog oca, stresao se i otišao da se ispovraća. Onda se vratio u kolibu. Iako je već bilo jutro i vetar je prestao, on nije imao snage da siđe do druma, i uzeo je jednu od onih konzervi, da se okrepi.

Život u divljini znači jesti iz konzerve, a konzerve znače rak. Laž je da divljina oporavlja.

Tišina ne leči: izluđuje.

Sa smrću se ne suočava, smrt je samo teška dosada.

„Mislila sam da ćeš ostati tamo“, rekla mu je Grejs, kad se vratio. „Dugo si se zadržao.“

„Formalnosti“, samo je rekao. Odmah je seo za kompjuter, pobegao u ekrane.

Ipak, kad su odnosili njegovog oca i pokrivali ga čaršavom, osetio je nešto. Isto to je osetio i kad je pri povratku poljubio svoja dva sina.

Smrt se prenosi i smrt prelazi sa tela na telo. Smrt je bolest i smrt je nešto najneprirodnije što postoji. Smrt ne sme da postoji.

Zagrlio je Grejs.

„Ne ostavljaj me“, rekao je.

„Šta je to što voliš na mom telu?“, pitala ga je.

„Isto ono što volim i na svom.“

„A šta je to?“

„Tvoje sokove u njemu.“

„A, to bi ti hteo. Samo nemoj da zatrudnim, Stiv. Dosta nam je dvoje.“

„Misliš?“

„A ti ne?“

„Nikad nije dosta.“

A u sebi je mislio: smrti nikad dosta. Ali to je to, to je ludilo: prenositi bolest, prenositi smrt, nadati se da će sve to jednom krenuti nekim novim tokom – to je život.

Smrti nikad dosta, života nikad dosta.

I Stiv je zaplakao. Rekao je:

„Stari je umro kao pas.“