Владимир Коларић
ЛАВИРИНТ И
ЛИК
Присуство гностицизма у савременој уметности и
култури, а српској књижевности и филму посебно, као тема од прворазредне
важности, увек ме је интересовала и провлачила се кроз моје писање, мада никад
у систематском виду. Одраз с једне стране личних дилема, искустава, доживљаја и
сазнања, а с друге, увиђање њене важности за правилно разумевање културе и
цивилизације у којој живимо, дакле као и егзистенцијално али и спознајно битна,
ова тема је код мене била присустна нарочито у теоријским радовима посвећеним
поетикама и естетикама декаденције и раним филмским приказима објављиваним у
„Пајкићевом Антипирату“.
Е, сада је недостајућу систематизацију уместо
мене, и на начин на који ја не бих био
кадар, у књизи „Гностички мит и мит о гностицизму“ (ПБФ Свети Василије
Острошки-Бернар, Фоча-Пале-Београд, 2015) обавио свештеник и професор Дарко
Ђого, који као циљ свог рада генерално одређује настојање „да богословље као
потрагу за Смислом учини саставним дијелом савремене српске културе“.
Анализирајући сродност гностицизма и модерне,
Ђого интерпретативно конструише гностички модел света као епистемолошки,
структурално и системски супротан и супротстављен хришћанском. С обзиром да је
за аутора, као православног теолога, хришћанство живот а на религијски систем,
о хришћанском моделу света се може говорити само условно, на нивоу
„пресликавања“ објаве на раван језика. Стога су питања језика важна за
дешифровање модерног „мита“ о гностицизму, који почива на његовој наводној плуралности
и алтернативности, с прецизно и мирно оцртаном апсурдношћу идеолошког конструкта
који слику света засновану на моделу лавиринта и затвора проглашава човечнијом
и више ослободилачком од оне која почива на личности и слободи, и која је та
слобода сама.
С обзиром да Ђого други део књиге посвећује
анализи књижевних дела и опуса (Андрић, Ћосић, Пекић, Киш, Еко), диференцијација (ипак, јер диференцијација није
обавезно исто што и смрт, како би хтели гностици) хришћанства и гностицизма се анализира
и кроз темељна питања Речи и Слике, односно темељног цивилизацијског система
реч-слика-мисао, преломљеног кроз онтолошко-комуникацијску тријаду између Бога,
човека и света. У том смислу, Ђогова књига је и врло озбиљно заснована одбрана
уметности, па је од тога и од интереса за блог под оваквим називом. А таква одбрана се по правилу испостави и као одбрана свега онога што би уопште требало бранити.
Тешко је заправо рећи да би могао да постоји неко
коме ова озбиљна и темељна књига не би могла бити намењена, па чак и потребна.
Мени је тешко таквог/такву да замислим, а ви?
Нема коментара:
Постави коментар