Vladimir
Kolarić
ILJA
„Ja slikam
samo ono što vidim.“
(Somerset
Mom: Mesec i stoparac)
Teško je slikati Rusiju. Sabiti
toliki prostor između četiri ivice platna, to izgleda nemoguće. Zato su u
Rusiji veliki samo pisci: sve te reči stvaraju privid beskraja.
Teško je slikati samo ono što vidiš.
Pred očima umetnika razapete su mnoge mreže, od navika, očekivanja i
predrasuda, tako da ono naslikano na platnu nikad ne odgovara viđenom. Umetnik
je nezadovoljan, ali mora da se pomiri sa tim: ja slikam samo senku stvari, a
ono što naslikam je samo senka senke.
Ali Ilja Trofimovič Gofman nije se
mirio sa tim. On je od studentskih dana bio nastran, uvek je želeo nešto drugo.
Kažem, od studentskih dana, jer Ilja Trofimovič je bio normalno dete, isti kao
sva druga deca, ni po čemu izuzetan. Onda ga je nešto uhvatilo, Bog će ga znati
šta. Upisao je slikarsku školu uz protivljenje roditelja i tamo bio najgori
student. Profesori su mu govorili da je došao iz nekog drugog vremena. Slično
je mislio i Ilja Trofimovič, samo, za njega je to bila budućnost, za profesore
– prošlost.
„Od njih tražim samo tehniku“,
govorio mi je Ilja Trofimovič, „Prost zanat, da me nauče da slikam. ne tražim
ništa drugo od njih, ni da me promovišu, ni da me podržavaju. Samo da me nauče
zanatu i da me ostave na miru. Ali oni to izgleda nisu u stanju.“
Pokušao sam da mu objasnim kako
umetnost nije samo zanat, kako je to uzvišena disciplina i da slikar više ima
posla sa idejama nego sa oblicima.
„Isto tako, moramo biti odgovorni
prema društvu u kom živimo.“
Ilja Trofimovič me nije čak ni
pogledao.
„Oni ne razumeju jedno: da sam
pravoslavac, ja bih se bavio ikonopisom. Ovako, slikam ono što vidim.“
„Pobogu, Ilja Trofimoviču, ne
mislite valjda ozbiljno? Pa to je nešto prevaziđeno. Crkve su muzeji. Oni nisu
čuli ni za perspektivu, da ne govorimo o svim onim tokovima koji najavljuju
budućnost.“
„Vi nemate pojma o čemu govorite“,
rekao je Ilja Trofimovič i otišao. Nisam se naljutio na njega. Imao sam
razumevanja za njegov težak karakter i osobenjaštvo. Na neki način sam ga
sažaljevao. Pa i poštovao, zašto ne reći: takva količina samouverenosti nije me
ostavljala ravnodušnim.
„U redu, budite mrtvi realista, ali
vi čak i ne slikate dobro“, rekao mu je jedan profesor u afektu.
„Ja sam tu da služim“, odgovorio je
Ilja Trifimovič i prekinuo svaki razgovor.
Govorio je o umetnosti kao služenju.
Prezirali smo ga. Zar umetnost nije sloboda?
Inače, nikada se nije svađao sa
profesorima. Samo bi rekao nešto svoje i zaćutao. Neku glupost, naprimer, kako umetnost
nema odgovornost prema društvu, nego prema istini.
„Ali gde je istina ako ne u društvu,
ili makar u nekoj viziji društva, nečemu prema čemu društvo ide“, govorili smo.
„Videćete vi“, rekao je i ponovo
zaćutao. To nije zvučalo preteće. čak ni rezignirano: zvučalo je kao prosta
istina.
Negde pri kraju studija se oženio.
„Šta je sad sa tvojom gorljivošću?
Oženjen si čovek“, provocirali smo ga.
„Zašto? Porodica ne smeta umetnosti.
Zašto mislite da bi smetala?“
Mislili smo da je dosadan i da je
velika budala. Ja sam se tu malo izdvajao, trudio sam se da imam razumevanja i
nisam poricao talenat koji je posedovao, i po meni, tako uludo trošio. Ali,
iskreno, Ilja Trofimovič je za sve nas bio stranac.
Onda je došla revolucija, došao je
građanski rat, i ja godinama nisam video nikoga sa naše klase.
Zaposlio sam se u Mosfiljmu, i
jednog dana, dok sam izlazio iz preduzeća, slučajno sam naleteo na Ilju
Trofimoviča. Nije se mnogo promenio, osim što je sada hodao u sasvim iznošenom
kaputu i imao izgled provincijalca. Pitao sam ga šta radi, a on je odgovorio da
je zaposlen kao nastavnik u nekoj seoskoj školi. To nije loše za Ilju
Trofimoviča, pomislio sam.
„Dobra je okolnost da više ne
slikate, do materijala je danas teško doći“, rekao sam. On me je pogledao isto
onako iskreno iznenađen, kao onda kada smo dovodili u pitanje njegovu
sposobnost da pomiri umetnost i brak.
„Zašto? Slikam. A do materijala se
zaista teško dolazi. Zbog toga sam i došao u Moskvu.“
„Pomoći ću vam“, rekao sam, možda da
se iskupim.
Nabavio sam mu značajnu količinu
besplatnog materijala za slikanje: boja, četkica, platana... Ilja Trofimovič je
samo rekao:
„Ne znam šta bih bez ovoga.“
Imao je dvoje dece i imali su neka
obična ruska imena. Pozvao me je da ga posetim ako budem išao na sever. Nikada
to nisam učinio i ne verujem da sam propustio nešto važno.
Za Ilju Trofimoviča čuo sam ponovo
tek posle rata. Kod nas u preduzeću kao čistač je radio neki Savenko, doktor
fizike i bivši logoraš. Ja sam već bio pred penzijom i nisu mi više davali
nikakav posao. Savenko, obrijane glave i rošav, umeo je da skuva odličnu kafu i
tako smo nas dvojica počeli da provodimo sve više vremena zajedno. Nije mi
pričao o svojoj krivici, ali je voleo da govori o ljudima koje je upoznao. Tako
je pomenuo i Ilju Trofimoviča Gofmana. Ničim nisam odao da ga poznajem.
„To je bio najveći slikar koga sam
ikada video“, pričao je Savenko. „Vredno je radio i uključili su ga u umetničku
sekciju, što mu je verovatno spasilo život, jer je bio slabog zdravlja. Slikao
je propagandne plakate i ispisivao parole kad su veliki praznici. Ali uspeo je
da zadrži i nešto materijala za sebe, pa je slikao. Slike su mogli da vide samo
odabrani. Ja sam bio jedan od njih, zvao me je profesore. Ali onda su se
slike raščule i svi su počeli da dolaze da ih vide. Logoraši su voleli te
slike.“
„Zašto?“, pitao sam. „Šta mislite da
su videli u njima?“
„Ono što su videli oko sebe.
Jednostavno, Ilja Trofimovič je slikao samo obične stvari, ljude, prirodu,
barake. Slike su izgledale prosto i naivno, čak grubo, ali su nosile nešto.
Ljudi nisu bili samo ljudi, drveće drveće, a ograde ograde. Nešto je isijavalo
iz svega toga. Ilja Trofimovič je uspeo da naslika ono što što svi mi vidimo
ali ne umemo da objasnimo.“
„Ne razumem vas.“
„Uspeo je da pokaže kako stvari nisu
samo stvari, i da ništa ne postoji samo od sebe. Uspeo je da upiše neku
svetlost u vidljivi svet, da stvarima i ljudima da svrhu. Te slike su nosile
jedan pun život i logoraši su to znali. To su bili grubi ili ogrubeli ljudi,
ali su znali šta je život. Stajali su goli pred užasom i više nisu imali
iluzija.“
„Mislite li da ste nepravedno
robijali? Vi lično.“
„Ah, šta je pravda. Kad bih znao šta
je pravda, mogao bih da vam odgovorim na to pitanje. Možda je i bilo pravedno,
ali ne bih nikom poželeo da prođe ono što sam ja prošao.“
„Šta je bilo sa njim? Sa Iljom
Trofimovičem.“
„Uprava logora je saznala za njegove
slike. Vratili su ga na fizički rad, u rudnike. To je bio najteži posao. Umro
je posle šest meseci. Čudi me da je i toliko izdržao.“
„Šta je bilo sa slikama?“
„Verovatno su spaljene. Šta bi bilo?
Ko bi želeo da sačuva slike običnog robijaša, i to nekoga ko je stradao zbog
njih? Niko ne bi imao toliko hrabrosti. Ali mislim da ih ne bi ni razumeli.
Niko iz uprave. Te slike su mogli da razumeju samo logoraši. Oni koji su bili
istrgnuti iz sveta i koji su videli smrt oči u oči. To su bile takve slike. On
je umeo da vidi ono iza i da nam pokaže. Plačem i dan danas kada ih se setim.“
„A šta je to iza? Mislite da postoji
nešto iza?“, pitao sam. Glas mi je možda bio grublji nego što sam želeo.
Savenko se povukao.
„Ja sam samo čistač“, rekao je. „Ne
razumem se u to.“
Ubrzo su ga premestili u neko drugo
preduzeće i više se nismo videli.
Samo jedna slika Ilje Trofimoviča
Gofmana je sačuvana. Sačuvala ga je žena domara škole u kojoj je radio. Slika
pokazuje seoski voćnjak, višnjik. Video sam jednom tu sliku, na izložbi seoske
umetnosti. Ne znam kako je dospela tamo. Višnjik je izgledao kao suprotstavljen
blistavom nebu iznad njega i crnoj zemlji ispod. Bio je u cvatu, i boje su se
prelivale od boje snega do boje krvi. Pokret kao da nije postojao, kao da je
sve bilo zaleđeno ili začarano, ali ipak tako živo. Kao da nije bilo vremena.
Kako to ranije nisam video na njegovim slikama, onima sa studija? Možda svega
toga tada nije ni bilo, ali ipak mislim da je razlika u očima posmatrača. Tako
se to kaže. Ovu sliku gledam u svojim sedamdesetim. Toliko toga je uza mene i
bliži mi se smrt. I ne mogu da kažem: svejedno mi je, prah prahu. Ne mogu.
Zašto me ova slika podseća na nešto što sam čitavog života želeo, i na nešto za
šta bih voleo da me čeka tamo negde, sa druge strane, kad odem? I zašto mi
ova slika stvara potrebu da zagrlim čitav svet...
Нема коментара:
Постави коментар